Одрасли сте у великој породици у селу Звезд близу Шапца, а ваша ћерка Митра одраста у граду. Поредите ли некад своје и њено детињство?
- Готово да свакодневно поредим њено и своје детињство. Више пута сам истицала да ми је одрастање на селу у најлепшем сећању, зато се и трудим да ћерку што чешће одводим у нашу породичну кућу. Тамо има своје љубимце, упознаје животиње, боса трчи по дворишту... Има своје игралиште са тобоганима и љуљашкама, гуменим дворцима, ту су браћа и сестре од тетака, деда, ујак, прабаке. Срећна сам када видим како тамо ужива. С друге стране, у Београду, живимо у комплексу који има своје велико двориште, Митра има своје другаре, а има и доста кућних љубимаца. Тако да је увек забавно.
Шта вас сећа на студентске дане у Новом Саду?
- Ћирпанова улица преко пута Футошке пијаце! Тамо сам становала најдуже и стварно су то били лепи дани. Јако волим Нови Сад. Прелепе успомене ме вежу за тај град и драго ми је да последњих година гледам његов развој, изградњу. Постао је права светска метропола.
Ваш отац је, попут многих родитеља у Србији, хтео да студирате права јер је то ипак стабилнији избор од цртања које је ваша љубав од осме године. Да ли је цртање успело да се одржи у вашем животу?
- Обожавам и даље да цртам. Скоро сам почела и да вајам, а ћерка и сестричина су ми правиле друштво. Сигурно ћу некад у животу имати више времена за ту своју прву љубав, заиста желим да верујем у то да ћу у некој перспективи моћи да се посветим сликарству. Ја сам креативан лик и мислим да би посао попут адвоката или неки други канцеларијски за мене био лош избор.
Након студија, радили сте у информативи на Међународном радију Србије, те се чини да је ваш наредни ангажман у забавној редакцији заправо искакање од ваших претходних избора. Да ли је то био инат баки, како се наводи у једном тексту, или свестан избор?
- Све у животу дешава се с разлогом и у време кад треба да се деси. Тако и тај мој поступак „у инат баки”, како сам у шали једном испричала, је заправо био свестан избор. С ове временске дистанце могу да закључим и исправан с обзиром на то да сам у медијима већ 13 година. Радити у редакцији забавног програма за мене је било велико искуство.
Следе бројни ангажмани, али највише славе, додуше касније и критике, вам је донело то што сте водили један ријалити. Да ли бисте данас исто изабрали и да ли је то из ове перспективе био лакши или тежи пут?
- Дефинитивно је то био тежи пут. Јер у том тренутку радити такав ријалити било нешто јако комплексно, али и исцрпљујуће јер су емисије уживо трајале по шест и више сати. Неизвесне до самог краја због људи који имају различите карактере, тренутно расположење, њихови непредвидиви поступци... Најблаже речено - било је изазовно.
Заштитни знак вашег Јутра на Првој ТВ је позитивна енергија и осмех, да ли је то генерално ваш животни приступ и да ли је то ваш начин да се преживе вести у којима је и временска прогноза апокалиптична?
- Свако од нас има два избора - шта год да се деси у животу може да се приступи на позитиван или негативан начин. Што значи да тражи начин да ту негативну ситуацију поправи, промени, или само прихвати и сагледа да ли се нешто добро може научити или добити. Сматрам да смо себи и људима које волимо и који нас воле дужни да бирамо оптимистични приступ. Да вежбамо позитиван став док не постане део нас.
Будући да сами одгајате ћерку и да имате јаван, одговоран посао, које су то ствари које никако не стижете да учините за своју душу?
- По природи сам јако организована особа. Зато стижем све иако сам ћерки максимално посвећана, сјајан смо тим. Усклађујемо се и где год је могуће водим је са собом. Доста путујемо, обилазимо свет, нашу лепу Србију. Ћерка је мој благослов, ни у чему ме не спутава.
Доста се писало о вашем лапсусу, светЛост уместо светост за почившег патријарха Иринеја, али иза тога стоји прича о вашем духовном брату Лонгину...
- Та прича о мом брату Лонгину и манастиру Преображење је стварно посебна. Пре неколико година сам први пут била у том манастиру и више пута сам препричавала то као анегдоту. Иако сам била пристојно обучена, у широким панталонама, толико широким да су изгледале као сукња, са марамом и у капуту. На вратима манастира монах ми је љубазно рекао да не могу да уђем јер немам сукњу, питала сам га могу ли бар да оставим прилог, он је потврдно климнуо главом. Ја сам оставила и кренула ка излазу из дворишта. Улазећи у ауто чула сам како ме моли да сачекам, а онда ми је пришао са дивном иконом у рукама, тамјаном и разним поклонима и испричао како је мало пре мене у манастир дошла нека девојка којој су такође рекли да не може без сукње ући, а она се толико наљутила да је одговорила како им онда ни прилог неће оставити, на шта јој је игуман узвратио да њима треба она, а не прилог. Брата Лонгина усрећило је то што сам ја супротно поступила, а мене су дирнули његова прича и пажња тако да сам обећала да ћу им опет доћи, што сам и урадила. Скоро сви моји пријатељи су били тамо, толико лепих ствари ме везује за то место. Заиста је то моја друга кућа, место вере и мира. Често сам брату Лонгину од миља говорила „Светлости Овчара и Каблара", заправо сам то чула од једне баке коју обоје волимо, тако да сам ту грешку повезала са тиме и догодио се лапсус.
Снежана Милановић
