Намерно кажем „изгледао“, а не „био“, јер се током година испоставило да је мој доживљај стварности у највећој мери фактор који одлучује о квалитету те стварности. Зато ми је живот изгледао неправедан, јадан, борба и мука. Оних ситних тренутака уживања из ове садашње перспективе гледано, било је на претек, али мени то тако није деловало. Изгледало ми је увек да све што је лепо кратко траје, јер тако сам била научена, а све што је ружно и тужно, отегне се у недоглед.
Након деценија истраживања и чепркања по себи у циљу да схватим шта је то са мном и где ја то грешим, установила сам да нигде не грешим, него ми је фокус мало померен на оно што ме не радује, уместо на оно што ме радује. Како сам све више почела да мислим о ономе што је добро и лепо, да на томе још више радим и да се око тога још више трудим, тако су ствари почеле да се мењају. Много је воде Дунавом протекло пре него што сам се заиста и уверила да се оно на шта усмеравам пажњу стварно развија, расте и почиње да доминира у мом животу. На пример, бубуљице на лицу дуго су биле моја опсесија, само сам њих видела на својим сликама и у огледалу и била сам опседнута тиме како да их се ратосиљам, или прикријем. А онда сам одустала од тога. Почела сам са намером да скрећем поглед са свог тена на очи, на осмех, на косу... и све је почело да се мења. Не, нису бубуљице нестале саме од себе, али се одједном јавила потреба да променим исхрану. Појавили су се неки нови људи у мом окружењу чији сам пример могла да видим изблиза и да се уверим да одређене намирнице и нису неопходне да бих нормално живела. Тек као последица тих промена, и бубуљице су нестале са мог лица... Када сам то почела да примећујем, схватила сам да их већ месецима нема. Ето тако Универзум подржава оно на шта се фокусирам.
На сопственом, као и на бројним примерима људи које познајем, уверила сам се више пута колико смо ми лично одговорни за све што нам се у животу догађа, али из скучене перспективе у којој у главном са својом свешћу обитавамо, ми то тешко можемо да сагледамо. Тек када се човек озбиљно позабави својим карактером, својим мислима, речима и делима тј.навикама које га сачињавају, тек онда може да сагледа и ту ширу слику света у којем живимо. Тада се и Универзум прикључи и све се уједини да допринесе промени. Тако сам увидела да сам ја главни архитекта света у којем желим да живим. Зато га брижљиво, циглу по циглу, креирам својим мислима, речима и делима. Јесте то микро свет, али када свако изгради мир у свом микро свету, биће то моћан архитектонски подухват за целу планету. А и шире. Универзум подржава све оно на шта се човек фокусира, и ма како ситна свака моја циглица била, њему је једнако важна за изградњу света о каквом маштам. Али пажња! Уместо мене ништа неће урадити, него ће тек када се ја потрудим, и он подржати. Ипак сам ја главни архитекта свога света.
Нина Мартиновић Армбрустер
