Те су се жеље од случаја до случаја разликовале, али само на први поглед. Када би их питао због чега желе одређену ствар или ситуацију, и након сваког одговора поново постављао исто питање, на крају би сви одговори били исти: сви су они желели различите ствари из истог разлога – да буду срећни.
Када мало подробније размислим, и моје жеље се све на крају своде на то да будем срећна. И нисам у томе видела ништа лоше, све док нисам почела да се интересујем за енергију, вибрацију, и на које све начине сваки појединац утиче на своју стварност.
Почела сам да увиђам да ме жељење одређених жеља држи у стању неиспуњености, незадовољства, нестрпљења и ко зна каквих још осећаја који ми кваре расположење, или боље рећи кваре енергију. А пошто разумем да каквом енергијом вибрира моје биће, такве врсте енергија привлачим у своју стварност, почела сам више да обраћам пажњу на то какве вибрације зрачим из себе.
У принципу је све то логично и једноставно, осим што није једноставно стално усмеравати своје мисли тако да стварам добру енергију у себи. Али теорију сам поприлично добро савладала. Уколико желим да будем срећна, онда није корисно да тај свој осећај условљавам разним ситуацијама које морају да се десе да би ме довеле до стања среће.
Тако сам рецимо једно време желела да се професионално бавим спортом, јер сам веровала да ћу тако бити срећна. Неке околности су се промениле и ја нисам могла да тренирам и уместо да потражим срећу у другим активностима, ја сам патила због немогућности да наставим да се такмичим. И наравно, била сам несрећна. Тих месеци сам се посвађала са најбољом пријатељицом, симпатија ме је увредила као нико до тада, све су се неке тужне и тешке околности смењивале једна за другом.
„Несрећа никада не долази сама“, говорили су, а ја сам им веровала, и све више несреће себи креирала. А радост ми је причињавало и бављење глумом и певање у хору, као и мноштво других аквтиности, али на њих нисам обраћала пажњу, него сам неколико месеци непрестано кукумавчила због напуштања спорта. Мој фокус је био закуцан на тој једној активности коју сам прогласила најважнијим фактором за моју срећу. Сва срећа, у тим младалачким данима заношење одређеним жељама не траје дуго, па сам убрзо схватила да моја срећа не зависи само од бављења спортом.
Ту сам лекцију добро упамтила и схватила да увек, баш у сваком тренутку постоји неки разлог због којег бих могла да будем срећна. Чим се тога сетим, промени ми се енергија и стварност добије другачију нијансу. Јесте да је мој ум научио да трага за опасностима које вребају, а међу њих спадају свакојаке несреће, али упорним вежбањем успевам да задржим осећај среће дубоко у себи, ако ни због чег другог, а оно барем зато што дишем и што постојим. Зато је моја највећа и најважнија жеља да будем срећна, а то ћу најлакше постићи ако већ јесам.
Нина Мартиновић Армбрустер
