Данас разумем да је то било тако највише захваљујући мојој потпуној предаји томе што сам у неком тренутку радила. Како сам одрастала, пажња ми је била све више расута на све стране и мозак као да је научио да увек постоји нешто важније или забавније од онога чиме се тренутно бавим, а то је слабило фокус, као и жељу да се дубље посветим томе што радим тренутно.
Као дете, знала сам да се заиграм са било чиме, и сву пажњу бих посветила тој једној активности. Буквално бих потпуно уронила у њу. Осећај је био као да зароним у један други свет и све што ми је потребно, било је ту, а ја само уживам. Верујем да сви људи имају у себи бројне таленте, али никада не стигнемо да се њима на прави начин позабавимо, радећи оно што мислимо да морамо, а не оно у чему уживамо. То је један од најжалоснијих парадокса у овој нашој стварности. Радимо оно што мислимо да морамо да бисмо преживели, уместо да радимо оно у чему уживамо да бисмо уопште живели.
Разлика између преживљавања и живљења је огромна, а ми смо дозволили да нас неко убеди да је оно прво најнормалнија ствар. Наша цивилизација је толико напредовала да више не морамо да ловимо дивљач да бисмо преживели, али ми и даље радимо у главном да бисмо преживели. Сва срећа, томе долази крај. Људи широм планете се буде из дуготрајне илузије да морамо да преживљавамо. Отварају очи и све јасније виде свет у каквом не желе да преживљавају, па радознало усмеравају поглед ка свету у каквом желе да живе и то пуним плућима.
Видим то код себе као и код многих око себе. Почињем да се присећам шта сам то све волела да радим када сам била мала и све ми је лакше да се усредсредим на активности у којима уживам. Чак сам се и свог талента за сликање подсетила на једној радионици на којој смо сликале балканске цветове и повезивале се тако са њиховом есенцијом. Било је то предивно искуство.
Време је пролетело муњевитом брзином, а слике које су настале, и мене су изненадиле. Најзанимљивије од свега је то што слике на неки суптилан начин комуницирају са мном, па док их посматрам, уживам као и док сам их сликала, а простор је са њима добио потпуно нову димензију.
Један од талената на којима управо радим јесте сликање живота, а тај нам је свима заједнички. Сви умемо да затворимо очи и да у мислима видимо свет у каквом желимо да живимо. Крајње је време да се сви тим својим талентом са пуном пажњом позабавимо, па да стварност таквим лепим сликама испунимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
