Јој што ми то тешко пада! Мој би се осећај када крочим у неки од тих огромних, лепо накинђурених контејнера могао свести на неколико речи: као да ме на улазним вратима дочекују стотине иглица које ме боцкају све време док боравим унутра. И увек једва дочекам да изађем и да дубоко удахнем иако је унутра ваздух свеж, лети расхлађен, зими загрејан. Тамо ме увек нешто гуши, стеже, боцка и не прија, било да се налазим у својој земљи или у иностранству. Тај мој отпор, довео је до тога да у куповину само онда кад тачно знам шта желим да купим, одем по то, и бежим напоље.
Зато сам се недавно баш јако изненадила, када сам замолила сестру која ми је била у гостима, да одемо заједно да покупујем неке ситнице у великом тржном центру. Толико смо се лепо забавиле, да ми је то био један од најлепших дана овог лета. Мислим да сам открила у чему је тајна: она тачно памти где је која продавница и у којој је шта колико коштало. Једноставно за то има дара. Ја са друге стране, чим уђем, већ не знам где су улазна врата (она код којих већ осетим боцкање). Та ме несналажљивост у простору додатно слуђује и избезумљује.
А тек ове продавнице што се распростиру на више спратова! Па то је право мучење за моју ионако упитну логику која је све време опседнута питањем: „Је л' сам пошла, ил' сам дошла?“. А онда још и оне парфимерије из којих нападају толико јаки мириси да ми се заврти у глави. Толико хемије стварно је превише за мој мозак, поготово када се узме у обзир позамашна површина ноздрва којима сам осуђена да дишем и њушим уоколо. Ништа од тога моја сестрица не примећује! Она је прави пример како то изгледа бити сада и овде.
Ако смо по нешто дошле, то нешто је у фокусу пажње. Осталим стварима не придаје значај, пипка материјале, коментарише дезене и кројеве, успут збијајући врхунске шале на рачун онога што не сматра довољно добрим или квалитетним и прецизно на крају одабира баш оно по шта смо дошле. Наравно да је предност и у томе што ме добро познаје, па је све онда и лакше и једноставније обавити, а успут се добро забавити. Тако сам ја схватила да је друштво са којим се иде у куповину, најважније од свега. (Кад већ сама не умем и не волим да се сналазим). Да могу, увек бих водила сестру са собом – ем нам је забавно, ем је корисно.
Наш отац је једном приликом за себе изјавио да је купохолик, на опште изненађење свих нас који знамо да он скоро никада не иде у куповину, осим по нешто специфично за башту или за пецање. А онда нам је појаснио да је купохолик јер воли да се купа, и то највише под ведрим небом, захваљујући импровизованом тушу и бојлеру који је офарбао у црно, па се греје природно, на сунце. Можда отуда та моја одбојност према тржним центрима! Па и у мојим је генима уткана љубав према отвореном простору, свежем ваздуху и осећају слободе који све то у телу изазива. А ето и за куповину сам пронашла мустру: довољно је да са собом поведем своју сестру. Осим што разуме, куповати уме.
Нина Мартиновић Армбрустер
