НИНИНЕ МУСТРЕ Ку­по­хо­лик

​​​​​​​Не­ке од да­на­шњих са­свим уоби­ча­је­них ак­тив­но­сти ко­је су не­ки­ма чак вр­ло дра­ге и за­ни­мљи­ве, у ме­ни бу­де огром­ну од­бој­ност. Јед­на од њих је ку­по­ви­на, по­го­то­во ку­по­ви­на у ве­ли­ким тр­жним цен­три­ма.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Јој што ми то те­шко па­да! Мој би се осе­ћај ка­да кро­чим у не­ки од тих огром­них, ле­по на­кин­ђу­ре­них кон­теј­не­ра мо­гао све­сти на не­ко­ли­ко ре­чи: као да ме на ула­зним вра­ти­ма до­че­ку­ју сто­ти­не игли­ца ко­је ме боц­ка­ју све вре­ме док бо­ра­вим уну­тра. И увек је­два до­че­кам да иза­ђем и да ду­бо­ко удах­нем иако је уну­тра ва­здух свеж, ле­ти рас­хла­ђен, зи­ми за­гре­јан. Та­мо ме увек не­што гу­ши, сте­же, боц­ка и не при­ја, би­ло да се на­ла­зим у сво­јој зе­мљи или у ино­стран­ству. Тај мој от­пор, до­вео је до то­га да у ку­по­ви­ну са­мо он­да кад тач­но знам шта же­лим да ку­пим, одем по то, и бе­жим на­по­ље.

За­то сам се не­дав­но баш ја­ко из­не­на­ди­ла, ка­да сам за­мо­ли­ла се­стру ко­ја ми је би­ла у го­сти­ма, да оде­мо за­јед­но да по­ку­пу­јем не­ке сит­ни­це у ве­ли­ком тр­жном цен­тру. То­ли­ко смо се ле­по за­ба­ви­ле, да ми је то био је­дан од нај­леп­ших да­на овог ле­та. Ми­слим да сам от­кри­ла у че­му је тај­на: она тач­но пам­ти где је ко­ја про­дав­ни­ца и у ко­јој је шта ко­ли­ко ко­шта­ло. Јед­но­став­но за то има да­ра. Ја са дру­ге стра­не, чим уђем, већ не знам где су ула­зна вра­та (она код ко­јих већ осе­тим боц­ка­ње). Та ме не­сна­ла­жљи­вост у про­сто­ру до­дат­но слу­ђу­је и из­бе­зу­мљу­је.

А тек ове про­дав­ни­це што се рас­про­сти­ру на ви­ше спра­то­ва! Па то је пра­во му­че­ње за мо­ју иона­ко упит­ну ло­ги­ку ко­ја је све вре­ме оп­сед­ну­та пи­та­њем: „Је л' сам по­шла, ил' сам до­шла?“. А он­да још и оне пар­фи­ме­ри­је из ко­јих на­па­да­ју то­ли­ко ја­ки ми­ри­си да ми се за­вр­ти у гла­ви. То­ли­ко хе­ми­је ствар­но је пре­ви­ше за мој мо­зак, по­го­то­во ка­да се узме у об­зир по­за­ма­шна по­вр­ши­на но­здр­ва ко­ји­ма сам осу­ђе­на да ди­шем и њу­шим уоко­ло. Ни­шта од то­га мо­ја се­стри­ца не при­ме­ћу­је! Она је пра­ви при­мер ка­ко то из­гле­да би­ти са­да и ов­де.

Ако смо по не­што до­шле, то не­што је у фо­ку­су па­жње. Оста­лим ства­ри­ма не при­да­је зна­чај, пип­ка ма­те­ри­ја­ле, ко­мен­та­ри­ше де­зе­не и кро­је­ве, ус­пут зби­ја­ју­ћи вр­хун­ске ша­ле на ра­чун оно­га што не сма­тра до­вољ­но до­брим или ква­ли­тет­ним и пре­ци­зно на кра­ју ода­би­ра баш оно по шта смо до­шле. На­рав­но да је пред­ност и у то­ме што ме до­бро по­зна­је, па је све он­да и лак­ше и јед­но­став­ни­је оба­ви­ти, а ус­пут се до­бро за­ба­ви­ти. Та­ко сам ја схва­ти­ла да је дру­штво са ко­јим се иде у ку­по­ви­ну, нај­ва­жни­је од све­га. (Кад већ са­ма не умем и не во­лим да се сна­ла­зим). Да мо­гу, увек бих во­ди­ла се­стру са со­бом – ем нам је за­бав­но, ем је ко­ри­сно.

Наш отац је јед­ном при­ли­ком за се­бе из­ја­вио да је ку­по­хо­лик, на оп­ште из­не­на­ђе­ње свих нас ко­ји зна­мо да он ско­ро ни­ка­да не иде у ку­по­ви­ну, осим по не­што спе­ци­фич­но за ба­шту или за пе­ца­ње. А он­да нам је по­ја­снио да је  ку­по­хо­лик јер во­ли да се ку­па, и то нај­ви­ше под ве­дрим не­бом, за­хва­љу­ју­ћи им­про­ви­зо­ва­ном ту­шу и бој­ле­ру ко­ји је офар­бао у цр­но, па се гре­је при­род­но, на сун­це. Мо­жда оту­да та мо­ја од­бој­ност пре­ма тр­жним цен­три­ма! Па и у мо­јим је ге­ни­ма утка­на љу­бав пре­ма отво­ре­ном про­сто­ру, све­жем ва­зду­ху и осе­ћа­ју сло­бо­де ко­ји све то у те­лу иза­зи­ва. А ето и за ку­по­ви­ну сам про­на­шла му­стру: до­вољ­но је да са со­бом по­ве­дем сво­ју се­стру. Осим што раз­у­ме, ку­по­ва­ти уме.

 Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5124
Најновије вести