Далеко надвисују свако стабло у свом ширем окружењу. И по најмирнијем, топлом, летњем дану, њихове крошње трепере и стварају осећај освежавајућих ваздушних струјања. На тој висини, увек их има. Могла бих, баш као и мој отац, сатима да их посматрам и уживам у призору. Када је небо ведро, његово плаветнило још снажније истиче сићушне покрете у крошњи која се временом претвара у немирно море безбројних листића што плешу на ветру. Док они тако причају своје приче, моје је само да се удобно сместим на дворишту и опуштено допустим да поруке стигну до моје свести.
Одувек је било и биће људи који имају посебан однос са животињама и биљкама, од оних који умеју да умире узнемирене коње, да ућуткају раздражене псе, или да помазе дивље зечеве, до оних који певају и причају биљкама, па им баш све што засаде успева и буја. Такве људе обично сматрамо чудацима, из прикрајка се дивећи њиховом дару, али јавно то не признајемо. Верујем да је тако само зато што смо свесни да су нам ти дарови свима дати, али немамо поверења, воље или времена да их мало истражимо, да им се предамо и да почнемо да их користимо. Линија мањег отпора, та краљица заустављања личног развоја, црта границе опште прихваћених норми понашања, не би ли смо се сви глатко уклопили у калупе које смо сами себи направили због страха од различитости, од неодобравања и од неприхваћености. А чим се мало пређе граница, види се да смо сви једнаки у тој својој различитости и да само испољавањем сопствене јединствености, можемо неометано да растемо и допринесемо људској заједници. Када се повремено ослободим страха од наметнутих норми, када се опустим и умирим у сопственој тишини, тада почиње смислено посматрање. Посматрам јабланове и отворена сам за њихове поруке. А њихове су поруке увек поучне. То што им се крошња таласа и по мирном дану, учи ме да је мировање само привид. Све се увек помера и креће и колико год да ми се чини да ми је живот у неком застоју, то је само питање на шта сам тренутно обратила пажњу и из које перспективе посматрам догађаје. Када своју пажњу усмерим мало више, тада бар малчице проширим видике и слика коју видим, значајно се мења. Сваки тренутак има свој смисао и све има везе једно са другим. Потребно је само да будем свесни посматрач.
Од недавно, када негде чекам у реду, не прекраћујем време гутајући у главном бесмислене поруке које ме нападају из телефона, са разних друштвених мрежа, него замислим та два јаблана и „посматрам“ поруке које ми шаљу. Као што су јабланови симболи равнице, за мене су симболи живота који живим. Иако се физички не додирују, они се треперењем милују и тако ми поручују да кроз пажљиво и свесно посматрање, могу да откријем велике истине наоко невидљиве.
Нина Мартиновић Армбрустер
