Изгледа да се гледалиштво сморило. Пошто су медији подељени и идеолошки и по оператерима. Тако да се дешава да се једна књига промовише у чак четири емисије на истом каналу. Почела је и отимачина око ТВ лица. Кабловски канали отварају простор да се нека омиљена лица врате на мале екране. Пошто овде влада тиранија лепоте и младости, а никако да буде владавина шарма, харизме и памети. Уморио се народ гледајући стално једне те исте медијске фаце у дебатним емисијама.
А стравично је што не можемо у програмским шемама достајанствено да испратимо одласке великих људи - умро је Миша Марковић. Сем јавних сервиса нико се није ни сетио да помене његове песме. То је хитмејкер и човек који је направио најлепше песме наше народне музике. Прави српски шлагер. Миша Марковић је певао шлагере на фестивалима а онда је написао најлепше хитове наше народне музике „Срце је моја виолина” Лепе Лукић, „Рузмарин” Мериме Његомир, „Ево већ је Божић” Зорице Брунцлик, „Реците му да га волим” Лепа Брена, „Лажу да време лечи све” Мирослав Илић, „Шта ће ми шалваре, шта ће ми даире” прелепе Вере Ивковић. Сем Радио телевизије Војводине ретко ко да се сетио да овом великом композитору ода почаст.
Одлична је и уређивачка политика РТС где се певају оне праве, старе народне песме. И чињеница је да су Александра Пријовић, Радмила Манојловић, Милица Павловић и Милица Тодоровић почеле каријере певајући те песме на такмичењима „Звезде гранда”. И да је дивно кад „Фрајле”, Јелена Томашевић, и Сергеј Ћетковић отпевају неки наш добар народњак на свој начин. Треба поштовати и чувати традицију. А у српској фолк музици има заиста фантастичних народних песама да није ни чудо што РТС има најбољи новогодишњи програм јер се управо певају те песме које сви знају. И може Александра Пријовић да сними „Легитимно”, да има најскупљи спот и модеран звук али та песма неће остати за сва времена као што је „Пожели срећу другима” коју је певала са Лепом Бреном. Може „Богата сиротиња” да има 23 милиона прегледа али то су трендовске песме које ће трајати једно лето. Немају емоцију песама Мише Марковића. Све је у неком турском ритму и звуцима компјутера…одмах сам се сетио оног „Шта ће ми шалваре, шта ће ми Даире”.
Све телевизијске емисије су нам на исти калуп - неки инфотејмент, није битно да ли је јутарњи или поподневни програм. Све је на исти калуп, ред високе политике, па мало короне, неки слатки глумац из домаће сапунице и на крају обавезно певачица народне музике која има милионске прегледе на Јутјубу. Тако се дешавало да једна те иста певачица зајутри на Првој, у подне дође на код Дее и Сарапе на Пинк и онда набуџени спот промовише на Новој. Све је то једно те исто. Не спорим да има на милионе прегледа на Јутјубу, да пуни клубове, да су у питању високобуџетни спотови али нигде емоција као у старим песмама Мише Марковића које сви знамо.
И ако се неко пита зашто нам треба јавни сервис, а претплата је у цени просечне кутије цигарета - треба нам да бисмо чували нашу традицију. Србија треба да се поноси својом народном музиком. Јер је најбоље место на свету за дернек, весеље и расположење. Телевизија одржава дух времена. Али све док буду постојали строги музички уредници на јавним сервисма неће наш медијски простор бити чађава механа на Ибарској магистрали. И неће свака певаљка која завија и мињаку моћи да гостује у програму. Одувек се знало шта је за Радио Шабац а шта је за ТВ Београд.
Као што и сад треба да се зна шта је за Пинк и за Гранд, шта је за Прву, шта за Нову а шта за РТВ И РТС. И ево вам даљински управљач и Јутјуб, да не кажете да немате демократски избор. Али ако „Жена од султана” остане у у музичкој историји присутнија од „Шта ће ми шалваре, шта ће ми даире”, угасили смо га. Оног дана кад изгубиш емоцију док слушаш песму, музика губи сваки смисао. И не питајте се што Амира Медуњанин пева на свој начин Силвану и Тому. Па одувек се знало шта ваља. Оно што има душу, а не хопа цупа мајнбах турбо дизел трилер тралалајке.
Александар Филиповић
