Када год бих чула да неко вуче ноге док хода, помислила бих да је у питању нека старија или можда болесна особа која се тешко креће. И данас то прво помислим, али на жалост, такве звуке данас врло често чујем, поготово лети, али не зато што се људи тешко крећу, него зато што већина носи папуче.
Када посматрам људе који пролазе улицом, у већини случајева сцена изгледа као да је из цртаног филма. Папуче, популарне „јапанке“ које су се некада носиле само на плажи, сада се носе у свим приликама, а у њима ретко ко може да направи нормалан и природан корак.
Питаме се како су нас убедили да је ношење тих папуча удобно и практично. Стопала која су ослонац тела и која морају да буду стабилна, у тим клизавим подлогама које се немирно мигоље, немају никакву сигурност. Ножни прсти су неприродно напрегнути према горе, како папуче не би спале са стопала, што ствара додатно оптерећење и временом доводи до умора, а дужим ношењем и до разних деформитета ногу.
Када видим мушкарца у папучама, то ми изазива још већу нелагодност. Помисао да тај мушкарац није способан да потрчи ако је то из било ког разлога у неком тренутку потребно, стварно ме растужује. Уместо да нормално ходају, људи некако „набадају“ или дрљају тим папучама по тлу и изгледају као неке карикатуре. А онда, прочитам ових дана како ће овога лета извесне папуче да буду „хит“ и како ће сви једноставно морати да их носе, ако желе да буду у тренду. Не знам из којих се центара у свету диктира таква мода, али знам да им циљ сигурно није да се људи нормално, природно и неометано крећу.
Наравно да и ја имам папуче и да их носим лети. Али ми нису ни удобне ни пријатне и носим их само на кратким релацијама и то све ређе. Колико год да се трудим, не могу у њима безбедно да ходам. Не осећам се сигурно ни стабилно, а то ми много више смета него да ми је топло по стопалима.
Потражила сам неке податке о папучама и наишла на велики број упозорења да се због ношења папуча сваке године повећава број повреда у свету. Никако људи не могу да схвате да је њихово ношење ризично, па се шетају по неким козијим стазама, пентрају се по стенама и другим неравним и опасним теренима, и само мала непажња је довољна да стопало склизне, да се човек саплете и да се деси озбиљна незгода и повреда. Сами себе добровољно спотичу.
Стварно смо блесави колико лако наседамо на лепо упаковану рекламу. Уопште нам није важно што логика каже да нешто није ни удобно ни практично, ако реклама каже супротно. А „најјачи“ аргумент у корист папуча ми је онај да их сви носе. Ја ипак верујем да је за човека добро, само оно што је природно, а слободно, стабилно ходање, као и трчање, представља човеково природно стање. Зато дижем свој глас против папуча, а у корист сандала, како бих се у животу што мање спотицала.
Нина Мартиновић Армбрустер
