Наредних десет година писао је о дубоким темама, али тако да буде јасно сваком читаоцу.
„’Обично петком’ био је мој покушај да са мало туге и осмеха имитирам Чехова. Ја сам друкчији темперамент, па то није ни налик на њега, мада бих био поносан да јесте. Тако је то било, у ствари, налик на мене. Запис је имао нешто своје и тога сам се држао. Мислим да сам у новинарству створио нешто између информације и књижевности – некакав хибрид који је потребан читаоцима, који смо ми звали фељтонистика”, пише у књизи „Мирослав Антић – Обично петком”, у издању новосадског „Прометеја”. „Новине су, из дана у дан, пуне вести, информација, а човеку је то мало. Воли да прочита текст који не припада шеми, личи на живот. То сам нашао. У репортажама ’Обично петком’ многи читаоци су препознали себе, осећали са мном, писали ми – то је био њихов живот, али и мој.”
Како каже, тадашњи новинари дрхтали су над сваким својим рукописом, чак и када је била у питању обична вест, а на спавање нису ишли све док не изађу први примерци листа. Читава та генерација дала је, додаје, много добрих журналиста, који су то постали без факултета и новинарских школа. Сваки од њих је у то време морао да савлада цео посао око техничког уређења листа – морао је да зна да га преломи, обави лекторисање и коректуру, а били су срећни кад их уредник потпише пуним именом.
Антићеву првобитну љубав према том позиву заменила је фасцинација, а потом и поштовање.
„Шлајфна се мора писати дуго, дуго” говорио је. „Једном сам за првомајски ’Дневник’ написао уводник. Био сам поносан на ту шлајфну-две. Питао сам мајку Меланију, док је то читала, како јој се свиђа. ’Мико, то је дивно, али много лажеш!’, рекла је. Да не бих изневерио оне у које верујем, од тада више нисам лагао”, признао је Мика.
С. М-ћ
