За овај подземни пролаз је тада откривено да је дугачак око 300 метара и да допире до Успенске цркве. Из непознатих разлога, прича се завршила пре него што је почела, а Новосађани су остали ускраћени за праву информацију о тунелу, додаје хроничар Владимир Врговић.
Наиме, после свргавања кнеза Милоша 1839, па Михајла 1842, Хабзбуршка монархија је Јеврему и Јовану Обреновићу одобрила боравак у Новом Саду, где су добили статус политичких избеглица. Старији Милошев брат Јован је 1845. од свог имењака – кројача Деметровића за 25.000 форинти купио кућу у некадашњем Лебарском сокаку 10 (данас Милетићева 6), где је живео до смрти.
Породица господара Јеврема становала је пак у дворишној згради потоње Адамовићеве палате, не оне нама добро познате на Тргу младенаца, већ друге у малој Јеврејској улици, на чијем је месту данас СНП. У њој је неколико месеци боравила и кнегиња Љубица. Тамо је и умрла 1843. године. Остали чланови њене породице задржали су се у Новом Саду до 23. априла 1846, након чега се селе у Влашку.
Кућу на данашњем Позоришном тргу, до Аполо центра, откупили су чланови породице Кондороши, па Адамовићи крајем 19. века, а уклоњена је када је ресторан „Палић” 1955. отворио пролаз у своју летњу башту.
С. Милачић
