Реч је о јединственом, више од сто година старом индустријском комплексу зграда, постројења и инсталација за одржавање, поправку и ремонт вагона и шинобуса.
Комплексом, иначе, управљају „Железнице Србије”, које би требало да се одатле иселе и предају простор Граду, међутим, није познато када ће се то десити. Урбанистичким планом предвиђена је и промена намене објеката, односно на том месту предвиђени су различити културни садржаји.
Садашњи статус комплекса подразумева да се његов изглед не може мењати без дозволе Завода, те да се објекти могу користити само у складу са Законом о културним добрима, односно у случају да се власник или корисник определе да нешто мењају, морају за то да траже услове и мере од Завода. То би требало да значи да без услова и сагласности Завода нису могући раскопавање, рушење нити било какви радове уопште.
По подацима Завода за заштиту споменика културе, у склопу старе Ранжирне станице с ложионицом има укупно 45 објеката, међу којима су најзначајнији ложионица, подигнута 1911. године, управна зграда из 1924. и водоторањ из 1945. године. Осим наведених зграда, служба заштите прати и валоризовала је као вредне објекте: депо за шинобусе, колски део, занатске радионице (стругару, ковачницу, столарску и електрорадионицу и друге), а значајне су и пружне трасе, алати и машине.
Из Завода за заштиту споменика културе напомињу да је тај комплекс индустријског наслеђа пример јединственог система који у себи обједињује све типове наслеђа: материјално непокретно и покретно наслеђе, као и нематеријално. Осим тога, подсећају и на то да су такви примери у Србији веома ретки, а у Новом Саду су једини. Аутор комплекса није познат, а у Заводу кажу да се може претпоставити да је реч о варијанти типских пројеката који су за ту врсту делатности постојали у свим већим градовима Средње Европе.
На парцели величине 2,89 хектра, на којој се налази ложионица с окретницом и системом шина, урбанистичким планом предвиђени су културни садржаји. Урбанисти су предвидели да зграда ложионице постане централни архитектонски мотив комплекса.
У оквиру културних садржаја планиранан је музеј, али и мултимедијални центар, затим атељеи, радионице, изложбени и сценски простори и сл. Осим тога, остављена је могућност и за просторе намењене млађој популацији, који би задовољили њихове потребе за окупљањем, дружењем, усвајањем нових знања и сл. Колски прилази објекту планирани су из Улице Симеона Пишчевића и продужетка Улице Бранка Бајића, а пешачки, осим из наведених улица, и са Суботичког булевара.
С обзиром на услове заштите, као и потребе функционисања будућег комплекса културе, његова реализација условљена је спровођењем архитектонског конкурса.
Ј. Вукашиновић
