Организатори протеста и барикада с тим нису рачунали. Да јесу, седели би код куће. Али, учињену послу нема мане! Вучић је блокаде путева и мостова искористио да ван снаге стави Закон о експропријацији који је Србија морала да усвоји под притиском Европске уније и међународних институција, јер је одговарао њиховим интересима. На прилично безболан начин је успео да се реши Рио Тинта, који је према свим извештајима имао план да уцењује Србију. И под три, успео је да ојача своју позицију и изван бирачког тела СНС-а.
Знам, Вучићеви противници оптужиће ме да оспоравам достигнућа њихове „еко револуције”. Не буним се! Њихово је право да баштине комунистичко наслеђе у ком су сви људи морали да имају само службено мишљење и да се држе прописаних „исправних” ставова.
Већ 30 година мислим независно. Од свих политичких партија и појединаца. И већ 30 година тврдим исто. Политика је умеће владања које је корисно само ако од тога добробит имају грађани. Њих око 55 одсто верују и имају доказе да сада живе боље, него у периодима владавине других политичких опција.
У политици се бенефити доказују коначним исходом, а не тренутним илузијама. Свако ко се бави стратешким промишљањима зна да оно што моментално изгледа као добит, представља најобичнији привид. И да већ у следећем тренутку може прерасти у најгору пропаст. Сваки коцкар, шахиста, официр, сваки добар домаћин, добар пи-ар менаџер, и добар политичар знају о чему причам. Да би планирана активност довела до позитивног циља, морају се тачно израчунати сви потези. План може предвиђати многе планиране жртве, али ниједан случајан губитак. У случају барикада све победе су биле привидни тријумфи кратког даха, а велики губици на крају представљали су неукалкулисану последицу.
Да су организатори протеста знали да ће резултат њиховог деловања обезбедити додатно преимућство њиховом љутом непријатељу, вероватно би подржали Рио Тинто. Највероватније би тврдили да је Закон о експропријацији донет не у корист, него на штету енглеског гиганта, чији планови не би били проблем, него неразумност и непрофесионалност српске администрације. Међутим, као и све до сада, противници власти, и ово с барикадама су извели без јасног плана. Без прецизно израчунатог исхода.
Спонтаност је мајка највећих грешака. Већина криза настаје случајно. А сви погрешни резултати настају као производ неодговарајуће перцепције и погрешне процене. Стратези који се надају политичком профиту блокирањем српских путева и мостова, потпуно су погрешно проценили Вучића. И народ. Потценили су их. Веровали су у заводљиви врисак властитих осећања, уместо да су се поуздали у тихи, али поздани глас разума. Трезвеним промишљањем дошли би до једноставног закључка - озбиљни политичари, а Вучић то јесте, ништа не пропуштају случају. И будући да Рио Тинто не излази на изборе и да рудник литијума није пројекат коме се грађани радују, а да Европска унија више воли своје инвеститоре него Србију, било је логично да ће Вучић искористити протесте да донесе одлуку у корист народа, који за њега гласа. Или може да гласа.
Он доказује да разуме да нико нема други суверенитет до оног који му да народ. Он је отишао међу грађане и поступио у складу с њиховим жељама и интересима. Зато је народ већ девет година убедљиво на страни власти. А уважавајући све захтеве јавности, Вучић је најавио да ће природа бити у фокусу његове политике. Тиме је створио могућност да истински поклоници заштите животне средине и природе препознају пружену руку, одрекну се апстинтеције и 3. априла изађу на биралиште и гласају за лидера напредњака.
Део организатора протеста и даље не разуме где и зашто греши! Они настављају с протестима и тиме не само да обелодањују да су се бавили политиком, а не животном средином и заштитом људи, већ недвосмислено потврђују да знају да су погрешили и да сада настоје да исправе грешку по сваку цену. А мајка сина није клела што се коцкао, већ зато што је ишао да се вади.
И сада није тешко закључити да би Рио Тинто постао најбоља инвестиција у историји Србије, када би се десило да се опозиција поново дочепа полуга одлучивања. У том утопистичком коперниканском обрту, власници имања иза чије су се честитости до сада заклањали и користили је као штит за своје политичке планове, постали би докони сељаци. Полусвет који не разуме софистициране могућности ископавања литијума.
Проблем организатора протеста лежи у томе што свако симулирано доброчинство мора да се разоткрије и обелодани своје стварне намере. Сједињење врлине и преступа представља извитоперни хибрид која се граничи с перверзијом. И зато се инсистирање на блокадама узалудно приказује као ходочашће, као пут у нову веру. Нејасно је зашто би богослужења те нове вере морала да буду насилна. Искључива. Арогантна. Надмена. Не треба се чудити због чега обични грађани постављају питање да ли проповедници те нове вере желе да Србију заточе као таоца својих фрустрација. Људе, који не живе испред ТВ екрана, и који не прате Фејсбук, Твитер и Инстаграм не одушевљава да им слобода кретања зависи од милости једне или више незадовољних група. Нити их фасцинира занос организатора барикада да у циљу личне промоције и скривених итереса политичара из сенке целу Србију учине заробљеником своје амбиције.
Убеђен сам да је то грешка. Настојање да се идеја о насилној промени власти оправда борбом против слободе кретања и слободе избора, није ништа друго до потреба да се подјарми људска природа и суспендује слобода мишљења. Грађани Србије имају право да различито мисле. Да имају различите жеље и виђења своје будућности. Уколико су апсолутно исправни само људи који мисле као опозиција, онда опозиција планира да поништи више од 80 одсто грађана Србије, и укине им право гласа. Ту рачунамо 55 одсто оних који гласају за СНС, 25 одсто оних који не излазе на изборе и 20 одсто које деле остале странке у власти и партије опозиције. Али, математика постаје непожељна и излишна када политика прерасте у заблуду.
По истом моделу греше и медији који промовишу антивучићевске акције. Из њихових прилога и текстова могуће је ишчитати многе интересе многих интересних група. Проблем је у томе што превиђају да су народ и Србија једина непобитна интересна група. И да су предуго били занемарени.
Организатори протеста и опозиција погрешно сматрају да постоји народ вишег и нижег реда. Да постоје центар и периферија. Да постоје господа и сељаци. Србија одавно не жели да познаје поделе на леве и десне. Елиту и сиротињу. Достојне и изопштене. Битне и неважне. Србију чине људи који производе храну, граде путеве, лече људе, образују децу, возе нас на посао. Мисле и гласају по својој вољи и у уверењу да су сами најбољи планери своје будућности.
Мада опозиција то непрестано спори, мора се прихватити чињеница да је СНС у очима обичних људи учинио много враћајући периферији моћ одлучивања. Обични људи су деценијама били запостављени. Изопштени из главних токова одучивања. И с правом су имали непогрешив осећај да им је суверенитет одузет ради јачања малобројне елите. Рудници Рио Тинта договорени су 2004. године, у лозничком крају, баш зато што је то било довољно далеко од Крунске и Врачара. Довољно далеко од Андрићевог венца.
Вучић је стављањем ван снаге Закона о експропријацији и спречавањем нееколошких аспирација Рио Тинта још једном потврдио правило да је најбоље када право одлучивања припада обичним људима. То је добар улог у сусрет предстојећим изборима.
Барикаде и блокаде свакако треба тумачити као почетак изборне кампање. Изборна кампања представља једну врсту судског процеса на ком се износе оптужбе и одбрана. Избори су пресуда коју изриче народ. Да би пресуда била поништена народ је мора повући и донети другу. Нема другог степена у односу на мишљење народа. Нема већа које може да суспендује вољу народа, она је апсолутна. Све друго је релативно. Само је народ непогрешив и њему се упућује жалба на следећим изборима. Једино већини припада суверенитет. А Вучић ће, као и претходних пута, захваљујући својој снази и политичком умећу, али и незнању опозиције и 3. априла 2022. лако доказати да је већина на његовој страни.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
