Тај старовавилонски, тај библијски страх од поплаве не може се објаснити рационалним средствима. Веровање да Дунав постоји само да би се излио и поплавио Нови Сад, и да из тих разлога не треба градити ништа близу обале, није ништа до голо сујеверје. Нико у Пешти, Бечу, Улму, Паризу ока не би склопио да реке немају других потенцијала осим рушилачких.
Страх од поплаве није једина фобија паланке. Њу ужасава помисао на високе зграде, које би могле да се сруше, јер се Нови Сад налази на песковитом тлу. Та бојазан једнака је уверењу дела овдашњих становника и научника да дрвеће постоји само зато да би га ветар срушио на кола и људе. Новосађани притом сматрају да су новосадске зграде од 60 метара више од Крајслеровог торња или Ван ворлд трејд центра.
Високе зграде су неопходност савременог човечанства. И градова који се развијају. Небодери се пројектују и граде зато што заузимају исту површину земљишта као и нискоспратни објекти, али обезбеђују многоструко већи број станова и канцеларија, за којима жуде грађани. Једна висока зграда боља је од 10 малих. Јер оставља могућност да се поред ње изграде паркови, дечија игралишта, спортски терени, гараже и паркинг простори.
Страх од модернизације није фобија прирођена само садашњим генерацијама. Пре 112 година Новосађани су уместо одласка на бунаре и јавне чесме добили воду у кућама и становима. И то не цео град, већ само главне улице. Грађани су били запрепашећни идејом градских власти. Нису организовали уличне протесте, нити су блокирали саобраћај, али су се ногама и рукама борили да им не затварају уличне бунаре, чесме и јавна купатила. Владимир Деметровић их није послушао и Нови Сад се с тешком муком изборио за цивилизацијско достигнуће познато још из времена старог Рима.
Пре исто толико времена изграђена је Адамовићева палата, прва новосадска троспратна зграда. Од тада до данас није се ништа променило. И даље зидамо троспратнице и немилосрдно трошимо градско грађевинско земљиште уништавајући простор за паркове и игралишта пузајућом градњом.
Притом не мислим да ће "Нови Сад на води", који ће пројектовати архитекте из Новог Сада, или генерално из Србије, понудити нешто ново. Нешто грандиозно. Нешто изузетно. Тих 20 спратова о којима се прича не представљају прогрес. То је шибицарење. Улудо бацање ресурса речне обале. Ко мисли да уз воду не треба градити, или да треба градити као 1911. кад је сазидана Адамовићева палата, нек посети Лондон, Њујорк, Сиднеј, Пешту, Беч, Квебек, Москву, Каиро...
Либерализам људи који се противе модернизацији је лажан. Они глуме индивидуализам. Стил и индивидуалност су непомирљиви, међу њима нема заједништва. Бранећи стил прошлости доказују да из њихових речи и дела громогласно говори Константиновићева паланка. И страх од новог. Страх од модерног. Јер, они воле да се крећу у кругу својих предрасуда. И сваки искорак изван те зоне познатог тумаче као светогрђе варвара који не разумеју светост њихове учмалости. "То није индивидуална свест, која не мирећи се са својом индивидуалношћу као ограниченошћу, тежи стилском продору у свет", казао би Константиновић.
Занимљиво је да побуну против градње уз реку спремају активисти и политичари у чије време се куповином слика од некадашњег директора Урбанизма легализовала градња мимо прописа, а станоградња на месту Бродоградилишта била прећутно одобрени бизнис план Дарка Шарића. Јасно је против кога се боре, али није познато за кога се боре. Новосађанима требају нови станови. И једини њихов захтев је да буду квалитетно саграђени. Да зграде буду велелепне. Да имају своју гаражу, игралиште и парк поред зграде.
Наводна борба за очување Новог Сада и његовог духа заоденута је плаштом лажног романтизма. Ортега и Гасет каже: "Романтизам лови на мамац; он се служи љубавним жаром птице да би је онда засуо сачмом". Та сачма, то су крици бесмисла превазиђених урбанистичких и социолошких доктрина. Они представљају анахронизам. Окамемењени фосил прошлости који ће учинити све да разори темеље будућности. Мишљење паланке није мера прогреса.
Ако то тумачимо либералним језиком испоставља се да противници успостављања комуникације града с реком теже да прошлост наметну као незаобилазну обавезу генерацијама које долазе. То је погрешан пут. Као што су наши преци били модерни у своје, тако смо ми модерни у наше време. Ако се слепо држимо планова и визија прошлих генерација нисмо требали ни да дођемо на свет. Шта је наш циљ? Која је наша сврха? Шта ћемо оставити својим наследницима? Не каже Хегел узалудно да је садашњост прошлост будућности. Све што ми радимо данас није важно само за нас, већ за генерације које ће овде живети за 50, 100 или 300 година.
- Свако доба и свака генерација морају бити слободни да делују за себе, у свим случајевима, као и доба и генерације које су им претходиле - писао је Томас Пејн који би из Новог Сада побегао главом без обзира кад би саслушао визије и предлоге његових, тобоже најлибералнијих, најпрогресивнијих снага.
Од инвеститора, урбаниста и архитеката треба захтевати да свака нова зграда, сваки нови стамбени блок, свако ново насеље буду изграђени по узору на светске метрополе. Да представљају искорак из сивила правоугаоних спаваоница у сјај модерне градње. Да нуде лепоту уместо обичности. Да обезбеђују добробит за грађане. И пре свега комуникацију с будућношћу. У исто време, свим новосадским архитектама треба одузети дозволу и забранити им рад због вишка кукавичлука и недостатка кретивностни и маштовитости. А противницима високоградње и изласка на реку право бављења политиком. Да би био користан грађанима који траже више зеленила, дечија игралишта и спортске терене, урбанизам се са земље мора подићи у небо.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
