Мештани тог насеља, које припада општини Инђија, кажу да је оно нешто између села и града, те као да лебди ни на земљи ни на небу, управо онако како и изгледа - стоји чврсто на месту, укорењен у дубоко уткану прошлост, а опет некако окренут ка горе, грлећи облаке на путу ка будућности и променама.
- Овде имамо мир, а то је оно што људима треба - каже нам ведра секретарка Месне заједнице Чортановци Бланка Боциј Васиљевић, наглашавајући како је њу у то село довела љубав чак из Бањалуке. - Ја причам да сам чортановачка снајка, мене је љубав довела овде, непристрасна сам, причам како јесте! А с обзиром на то да сам секретар, сеоски Гугл, морам све да знам... И опуштање на Дунаву уз тамбураше, е то су прави Чортановци! Како је моја ћерка рекла кад је била мала, прави Чортановчанин слави Ђурђевдан, и ми га обележавамо уз наше предивне Цигане, тамбураше, праве уметнике.
Нажалост, нисмо имали прилику да током посете доживимо те „праааааве Чортановце”, али вероваћемо на реч житељима који тврде да се с њихове стране Дунава најбоље пуне батерије...
Да им је једно 20-30 година мање, Душану Клапаревићу и Сави Милосављевићу би све било лакше у животу, уврени су ови чортановачки аласи. Где су рођени, ту су и стасали а сад, ето, проводе и остатак живота, у жељи да га продуже за неколико деценија, јер - не би им сметало!
- Ми живимо опуштено, а у пецању смо аматери, дошли смо да пијемо ракије и да озебемо - говори нам чика Сава, упозоравајући да ни случајно не напишемо да је Саво. - Што се нас тиче, овде се живи момачки. Ју, да ти не причам какви су овде људи... Све је то нешто у задње време завидно, као, шта он, откуд њему, мало је село па се сви знамо, ради па ћеш и ти имати!
Осим што су Чортановци село за пример, ипак има и доста недостатака, који су махом настали изградњом нове пруге - одсекли су им део шуме, упропастили путеве, некима су и куће попуцале, а сви мештани остали с без обе железничке станице...
- Праве станицу између Чортановаца и Бешке, три километра одавде, три километра оданде, ко ће изаћ’ на ту станицу?- пита се чика Сава.
Онда се Миросављевић убацује како можеш да искочиш из воза тамо где ти одговара, само, кад једном искочиш, нема другог пута...
- И могли би један семафор да нам направе, да не морамо да идемо у Бешку да би га видели - додаје кроз осмех Сава.
- Кад бисте ви само знали ко нам све долази у Чортановце - узвикује Боциј Васиљевић, те сва од среће и поноса румени ко права Сремица. - Мислим да би акценат требало пребацити на туризам, јер то је најлепши динар, а ту смо јако запуштени. Да би туризам могао да се оствари, ми морамо да имамо путеве... Исто тако, туристи имају замерку што овде немају где да поједу нешто и преспавају.
И тако се отвара најболније поглавље Чортановчана, које је већ неко време, тачније откако је кренула изградња тунела и брзе пруге кроз њихово место, актуелна тема у том крају.
- Имали смо две железничке станице, сад немамо ниједну - наглашава председник Савета МЗ Чортановци Миле Поштић. - Тако је одлучено на вишем нивоу... Закинули су и Бешку која је веће село, највеће у општини, мада смо ми због пруге највише страдали, толико има блата и прашине, сто чуда, сто камиона је знало да прође у три-четири сата, уништили су нам путеве, куће су попуцале, страшно... Појма немамо ко ће то после санирати, имамо обећања, као момак кад проси цуру, биће све „сехр гут”. Страдале су нам доле шуме, римске ископине... Знам, не може се ништа направити нити бити неке користи без неке штете. Али, ај, бар су се запослили многи из села, мада је и то привремено... Добили смо градски аутобус, број 63, то нам је мало помогло, мада смо због без воза много оштећени.
Прво насељавање чортановачке територије почело је још у неолитско доба, између 7.000 и 2.000 године пре нове ере, о чему говоре остаци костију, фигура, каменог оруђа и оружја. Сам назив села је словенског порекла и најпре је био Шаранац, а потом Чортановци, од руске речи чортан која значи шаран.
Како ће то утицати на даљи живот и опстанак села али и сусељана, не може се још тачно знати, али чињеница да им највећи број мештана ради по фабрикама у околним градовима, које имају организован превоз за своје раднике, умногоме олакшава читаву ствар. Али и не решава многобројне проблеме...
- Рецимо, и млади нам одлазе јер смо много ускраћени што више немамо воз, имамо бус али би било добро да га имамо чешће. Такође, задњи полазак из Новог Сада је у 22 часа, па се људи, који раде до тог времена, сналазе како да се врате кући - појашњава секретарка и додаје да су, с друге стране, Чортановци у последењих годину дана поприлично оживели. - Ми смо били прво викенд насеље у овом делу Срема и с короном су нам живнуле викендице. Масовно нам долазе да овде живе баке и деке које су у пензији, па и они који су пред пензијом, они који раде уз помоћ интернета...
Међутим, како би ово „село-град” од око 2.000 душа, доживело експанзију у најадекватнијем смислу, морају се за то створити неопходни услови. Међу њима је, свакако, асфалтирање свих улица, спровођење водовода и у викенд насељу (овде не треба прескочити податак да се само село прикључило на градски водовод тек 2017. године), изградња капеле, уређење центра, банкомат и, што им је најважније - изградња објекта у ком би био смештен Дом кулутре, Месна заједница, Пошта, што би можда подстакло мештане и да оснују нека удружења.
Леа Радловачки
Фото: В. Фифа / Д. Дудварски
