Још од малих ногу најближа пречица водила је кроз пролаз Дабар или Гаравим путем, који није као некад, јер је избетониран, а изненађујуће Дабар је проходан, без шипражја, којим зна да обрасте.
Пречицом кроз Дабар смо као основци с пролећа, па до краја школске године, редовно уторком и четвртком одлазили на излете на Козарицу, на игру и уживанције у природи.
Локалитет Дабар је означен таблом, тамо где се завршава на изласку на пут где се десно скреће у подвожњак испод железничке пруге, којом сада не иду возови, јер недалеко одатле су два новопробијена тунела и градилиште вијадукта будуће брзе пруге, а лево се путем од туцаника на овај део Козарице излази на пропланак на којем се налази свети извор Савинац.
Нажалост, извор Савинац, где су у прошлости у 13.веку боравили и питке воде пили Свети Сава и Свети Арсеније Сремац, а касније био и боравиште Змај Огњеног Вука, војводе Јована Монастерлије (1660 -1706) и митрополита Стратимировића, пресахнуо је. Савинац је обновљен 2006. године, како је забележено „српском народу на част и спомен остављен”. Чијом заслугом је обновљен не може се прочитати јер јер тај део плоче изгребан, али видљиви су називи фирми приложника и да су мајсторске радове извели Миливој Малешевић, Илија Митровић и сликар Живко Радивојевић.
Зна се да је на овом месту почетком 13. века боравио Свети Сава, одакле је прешао Дунав и код манастира Ковиљ, измирио свог брата Стефана Првовенчаног и угарског краља Андрију Другог. У непосредној близини на локалитету Дабар, у то време рођен је Арсеније Први Сремац, други архиепископ српски, који је на трону Српске православне цркве наследио Светог Саву.
Ниже, испод сада већ бивше пруге, крај планинарског дома на Козарици још се држи извор „Четири камена”, али уз нешто тањи млаз хладне питке воде. Пре пола века када ми је мајка Ружа дуже време била у болници у Новом Саду, одатле сам јој са извора носио воду за пиће, јер није подносила хлорисану из чесме градског водовода. Планинарски дом Козарица, прави је раритет на фрушкогорским обронцима, у срцу шуме Михаљевац која се простире на око 220 хектара, јер се налази на надморској висини од свега 84 метара. Због те чињенице, ово је планинарски дом подигнут на најнижој надморској висини на свету! Здање користе за окупљање и активности чланови Планинарског клуба „Железничар” из Инђије и нема сталну посаду, али некада је ту радио ресторан са добром понудом гурманлука.
Предах уз пиво и чашицу разговора на тераси Клуба „Феријалац”, јединог угоститељског локала који овде ради преко целе године, а својевремено је овде у срцу Дунавске ривијере било седам ресторана, плус Хотел „Дунав”. За угођај гостију труде се Тања Арсеновић и Зоран Петровић, а они на окрепљење долазе на рибље специјалитете или роштиљ.
- Риба је искључиво из Дунава и снабдева нас алас Раде Цуцин из Бешке. Добра рибља чорба справља се од бар пет врста рибе: шарана, сома, штуке, смуђа, толстолобика и беле рибе. Чорба је најбоља када има што више врста рибе - категоричан је Зоран Петровић.
Путем који није ништа бољи него пре, узводно се стиже до плаже, која је одувек била прелепа и налази се тачно на 1522. километру Дунава, а пошто су на њој снимане сцене култног филма „Варљиво лето 68”, сада већ упокојеног редитеља Горана Паскаљевића, касније је названа по филму снимљеном 1984. Плажу је красило импозантно стабло врбе, названо „Врбом љубави”, па је тако била и обележена.
Међутим, време је учинило своје па је крошња врбе, попустила под теретом година, посечена, а натпис „Врба љубави” је неко преместио на другу врбу на обали реке, неколико стотина метара низводно. На плажи „Верљиво лето 68” стасале су неке нове млађе врбе, постављено је и неколико столова са клупама, разапета је одбојкашка мрежа на песку, али већ на први поглед утисак је да је једно време било „чувара плаже”, али као да га више нема, или би могао бити ревноснији.
Претходних неколико деценија ревносним се нису показали власници и корисници многих објеката. Надомак плаже „Варљиво лето 68” с једне стране је девастирани некадашњи ресторан „Барка”, а с друге је пропаст доживео „Плави Дунав”. Навише, дотрајалим асфалтом се иде према некадашњој железничкој станици Чортановци -Дунав, на којој се некада излазили излетници који су долазили из правца Новог Сада и Београда. Те станице више нема, нити ће је више бити, пошто су се ту већ уздигли нови вијадукти брзе пруге, па се сада овде може долазити само друмом. Из правца Сремских Карловаца многи користе пут уз градилиште пруге, или пут из правца Виле Станковић који је обновљен до доскорашње станице Чортановци-Дунав, а викендаши и љубитељи Дунава надају се да ће се обновити и остатак пута.
Скренем успут да видим у каквом је стању некадашњи Хотел „Дунав”. Тотално упропашћен и само је руина зарасла у коров и шибље. Немогуће је и прићи, најбоље заобићи! А некада се овде радо долазило. Ту је певала краљица народног мелоса Силвана Арменулић, једно време се из Новог Сада и околине долазило у провод у дискотеку. Пружао је хотел и уточиште избеглицама, док се није десио пожар, а онда су сви дигли руке од овог некада репрезентативног здања. Узбрдо, лагано савладам калдрмисани успон крај Виле Станковић, па избијем на чистину кроз шпалир викендица, којих у атару Чортановаца има више него у селу становника.
Милорад Митровић
