Код крста у центру места парастос борцима Првог светског рата служио је протојереј Српске православне цркве Јовица Мојсиловић из Кањиже. Прослава првог века постојања села била је прилика да се окупе мештани и потомци ратника пореклом из Лике, који су се одазвали и у великом историјском тренутку вратили из Америке да бране отаџбину.
На централној свечаности српску химну „Боже правде” и патриотске песме извеле су Катарина Сочин и Сара Ђаковић, а мештане и бројне госте поздравили су председник Савета МЗ Велебит Милутин Граовац и заменик кањишке општине Небојша Ракић.
Граовац је овом приликом посебно признање уручио најстаријем мушком потомку оснивача села 87-годишњем Јовану Маљковићу. Програм су обогатили ансамбли културно уметничких друштава из Руменке, Кањиже, Српског Крстура, Новог Кнежевца и Бачког Грачаца.
Генерални секретар Матице српске и помоћник покрајинског секретара за културу за културно наслеђе др Милан Мицић на свечаности и предавању у Завичајној кући „Ћемер” осврнуо се на српски добровољачки покрет у Првом светском рату и колонизацију Војводине.
Село су основали добровољци који су за своје ратне заслуге од краља добили земљу. Досељавање из Лике у Војводину је почело 1921. године, па је тако и првих двадесетак добровољаца возом донело дрвену грађу за изградњу брвнара, док су се остале куће правиле од земље. До прве половине двадесетих година прошлог века завршена је градња већине кућа у Велебиту, док је око 30 добровољачких породица остало да живи на околним салашима.
Велебит је полако добијао изглед насеља на самој ивици Телечке висоравни, на месту које се нагло уздиже за двадесетак метара од околине, па је ова узвишица у војвођанској равници подсетила Личане на родни крај. Да би очували успомену на завичај, новоосновано село су назвали Велебит, на предлог једног од оснивача села Илије Колунџића. Како се могло чути на свечаности - Велебићани поносно чувају парче Лике у Бачкој равници! Дан села прослављају 10. јула на рођендан најчувенијег земљака -Николе Тесле.
Велебит је основало 150 породица добровољаца. Већина их је на пробој Солунског фронта и друге одсудне битке дошла из Америке, а мањи број из Русије, где су се као аустроугарски војници добровољно предали не желећи да се боре на страни непријатеља. Три оснивача села су на Солунски фронт дошла повлачећи се преко Албаније заједно са осталом српском војском, док је један оснивач села на фронт дошао из Француске.
- Један век села Велебит за историју није пуно, али је заиста пуно за оно што су добровољци и њихови потомци прошли у својим животима. Ти људи су прошли Први и Други светски рат, прошли сеобу, неки од њих и живот у Америци, неки у заробљеништву у Русији, борбе на Солунском фронту и борбе за Србију која је за њих била отаџбина коју никада пре нису видели јер су били аустроугарски држављани. У Велебиту су насељени Срби махом из три села из околине Госпића, они су доживели протеривање 1941. из Бачке и репресију мађарских окупационих трупа, забране које су уследиле на њихово име и дело од стране Титовог комунистичког режима. То су људи који су били карактери, персоне, у колонизацији која је била најмање организована и највише дехуманизована од свих колонизација Бачке и Баната од 18.века до 1945. године. Они су то успели да преживе и покажу заиста огромну животну виталност - предочио је др Милан Мицић.
Највише оснивача села Велебит је пореклом из подвелебитске општине Медак: по 33 из Врепца и Метка, 26 из Могорића, 18 Завођа Вребачког, 15 из Павловца, 10 из Радуча а неколицина је била из Дреновца, Почитеља, Барлета, Кијана, Шкаре и Глоговца, док су три оснивача били из Босне и један из Кањиже. Најбројније су биле породице Граовац, Маодуш, Мандарић, Узелац, Радаковић, Његомир, Ћурчић и Корица.
- Специфичност Велебита је завичајна хомогеност, јер су друга села била мешовита са две или више завичајних група добровољаца. Велебит је занимљив и за архивисте и за етнологе, који могу да прате становнике из Лике од њиховог насељавања до данас, да прате промене у језику, обичајима, прилагођавању простору. Велебит је идентитетски одређен својим житељима и именом које подсећа на завичајну Лику, да се део Лике налази овде у Бачкој равници. Добровољци су се тешко прилагођавали Војводини јер су били изузетно тешки и нехумани услови колонизације. У почетку су колонисти живели у нехуманим условима, масовно су умирали жене и деца, нису имали земљу у власништву, оруђа за рад, стоку и храну, па су морали да крену све испочетка. Куће су подизали, како се то говорило „на четири колца” на ледини и то су били прави људски подвизи да прво подигну себи куће, а потом да изграде насеља попут Велебита - указао је Мицић.
Председник Савета МЗ Велебит Милутин Граовац истиче да је посебна част бити на тој дужности за прославу јубилеја, када се присећају предака који су дали допринос да се Срби окупе у држави под једном заставом, за шта су добили земљу за заслуге у питомој Војводини, да је даље обликују. Велебит је пред Други светски рат имао скоро 1.000 житеља, али после прогона и повратка из логора остало је око 600, да би данас имао око 200 становника.
- Да би нам живот био бољи и угоднији треба још поправити и уредити инфраструктуру у селу. Улице су асфалтиране, фали нам још пар стотина метара асфалта и онда је све до нас. Опстајемо као самостална месна заједница, одржавамо пошту, имамо продавницу, школу и забавиште и Земљорадничку задругу. На нама је да више бринемо о селу уз подршку локалне самоуправе општине Кањижа, да негујемо традицију и да наше претке не заборављамо. Без обзира што се суочавамо са неким потешкоћама, све зависи од нас како ћемо трасирати будућност нашег села - сматра Милутин Граовац.
Милорад Митровић
