Ђорђевић је рекао да су осетили одговорност и оперећење тежином коју носи дело Слободана Селенића, али им је посао олакшала драматизација Кате Ђармати која је "толико лепа, једноставна и садржи у себи суштину и све нивое теме" романа "Очеви и оци".
Према његовим речима, поступак редитеља Вељка Мићуновића је "високо естетизован, а са друге стране једноставан", а играти је "јако захтевно јер је сцена потпуно чиста", а глумци су "препуштени себи самима".
"Представа захтева пуну концентацију, ангажман сат и 35 минута колико траје. Мислим да ћемо изговорити Селенића како треба, како највећи љубитељи његове речи то очекују, и да ћемо наратив и дубоку емоцију лепо представити. Срећан сам и поносан што је ова представа на репертоару и мислим да нема овакве представе у Народном позоришту", рекао је Ђорђевић.
Његов лик Милутина Медаковића је отац па деда у роману и обично га играју старији глумци, али Ђорђевић каже да је Мићуновић "одабрао да једна генерција исприча једну причу", пошто су глумци сви сличних година.
"Кад сам га питао зашто ја са 46 година играм Медаковића, рекао је да је желео да свако од нас буде у годинама у којима је његов лик постајао отац у представи. Медаковић је у мојим годинама добио сина. Ја читаву представу причам из позиције тренутка кад сам постао отац. То је занимљива визура која емотивно оптерећује глумца", рекао је Ђорђевић.
Док код Селенића Медаковић раније умире, у представи остаје до краја и присуствује пропасти своје породице, тако да је за Ђорђевића играње тог лика "изузетно тешко и узбудљиво".
"Као глумац се осећам почаствованим што сам добио ову улогу јер мене сви више доживљаваоју као комичара. Ово је био изузетно леп задатак за мене, јер сам себи успео да докажем да са сазрео и надам се да ће уследити низ озбиљнијих улога где ћу истраживати другу страну моје глумачке личности", навео је глумац.
Публика стрепи када се класик поставља на модеран начин, али Ђорђевић истиче да њихова представа сведена на осма ликова остаје " изузетно класична", услед једноставности са којом причају причу и чистоте израза.
Према његовим речима, публику ће привући катарза која је неминовна на крају, а данас је неопходно више представа после којих човек може "избацити неки терет из себе и доживети олакшање по изаску из позоришта".
