Мерима Исаковић: Југославија за мене и даље постоји

БЕОГРАД: Некада славна српска глумица Мерима Исаковић, на животној адреси у Аустралији, данас је у онлајн гостовању на фестивалу Миксер евоцирала успомене на своју филмску и позоришну каријеру у бившој Југославији и рекла да за њу та држава и даље постоји.
e
Фото: Youtube Printscreen

“Југославија није нестала, напротив, она постоји докле год постоје народ који ту живи”, изјавила је бивша драмска уметница, данас веома успешна у позиву клиничког психолога.

“Самим тим за себе увек кажем да сам Југословенка и сматрам да су у заблуди сви који мисле да те државе више нема. Када се налазим на аеродрому и треба да упишем земљу на формулару увек напишем Југославија. Она је мени у срцу”, навела је Исаковићева.

У разговору са новинарем Александром Ђуришићем преко Јутјуб канала Миксера присећала се своје филмске, позоришне и телевизијске каријере која је нагло прекинута због тешке саобраћајне несреће која јој се десила када је имала свега 21 годину.

Како је слоган овогодишњег фестивала Миксер “Загрљај” као симболичан пут ка опоравку од пандемије и победи физичке дистанце, Исаковићева је нагласила да је загрљај изузетно важан, права есенција у преношењу емоција.

Према њој, загрљај не би требало никада да буде схваћен погрешно.

Популарна између 70-их и 90-их година прошлог века, многи су је сматрали једном од најлепших жена бивше Југославије.

Уметница која је уписала ФДУ са 17 година, присетила се свог првог филма "Љубав и бес" (1978) Бакира Тановића, где су јој партнери били Виктор Старчић, Драгомир Бојанић - Гидра, Милан Штрљић и други.

“Од тог филма је онда све кренуло, снимала сам даље један за другим пројекте у кратком размаку и уживала у том послу”, говорила је Исаковићева.

Играла је исте године 1979. у три телевизијска филма “Ланци” у режији глумца Стеве Жигона, “Златан ланчић” Александра Мандића и “Пупинове звезде” Саве Мрмака.

Волела је сарадњу са колегама, тако је у “Ланцима” делила мали екран са Јеленом Жигон, Војом Брајовићем, Ирфаном Менсуром, Жарком Радићем и Олгом Спиридиновић.

Петар Краљ и Данило Лазовић су јој били партнери у “Пупиновим звездама”, док је у “Златном ланчићу” то била Радмила Савићевић.

Ипак, она истиче највише рад са редитељем Живком Николићем на незаборавном филму “Јована Лукина” (1979), који је оставио дубок траг.

“Живко Николић је био Салвадор Дали домаће кинематографије”, први су њени утисци о чувеном редитељу филмова “Лепота порока”, “Чудо невиђено”, “Смрт господина Голуже”.

“Сматрам да таквог уметника нису сачували како заслужује. Тачно је да иза њега остаје толики опус који говори сам за себе, али мислим да је требало више обратити пажњу на њега”, нагласила је Исаковићева.

“Заиста је био прави сликар филма, као да је све време сликао на платну уместо камере и кадрова”, присећала се глумица.

Описала је да је рад са њим изгледао тако да они само седе, ћуте, онда климну обоје главом, да би она затим устала и ушла у кадар... тако једноставно.

“Други су ми причали како је све то изгледало, јер ја нисам ни била свесна како је било лако радити са њим. И он је био човек тишине, као што сам и ја. Николић је дисао кроз филм”, описала је истакнутог редитеља.

Највише је, каже, волела да се дружи са колегама глумцима као што су Жарко Лаушевић, Раде Шербеџија, Енвер Петровци, Миодраг Кривокапић Брик, Петар Божовић, посебно Драган Николић, као и недавно преминули Борис Комненић.

Памти се њена представа “Стаклена менажерија” Тенесија Вилијамса, у режији Љиљане Тодоровић, коју је играла у инвалидским колицима, јер и тај лик у драми је у том стању.

Тада јој је партнер био Жарко Лаушевић у улози њеног брата, где каже да су имали ретко изванредну сарадњу, а што се догодило пред почетак распада Југославије 1991. године.

Осим њега, посебно је издвојила Драгана Николића са којим је снимила свој последњи филм “Нека друга жена” (1981) Миомира Микија Стаменковића.

Значајна екипа глумаца је са њом учествовала у том успешном остварењу - Љубиша Самарџић, Петар Краљ, Светлана Бојковић, Душица Жегарац, Драгомир Фелба.

“Увек ми је Драган Николић био велика подршка, на факултету, у животу и онда на том филму. Али, не само мени, већ и многим мојим колегиницама, прави пријатељ у сваком смислу”, евоцирала је успомене на познатог глумца.

Због тешке повреде кичме приликом удеса остала је непокретна, премда је ишла на терапију у Русију, Украјину и Кину.

Почетком 90-тих вратила се у Београд, а онда се због грађанског рата преселила на Нови Зеланд.

Период те тешке несреће описује као осећај праве тишине и заустављености, а прво буђење након удеса изазвало јој је страх, јер је била беспомоћна.

Глуму је почела да студира у класи Огњенке Милићевић, али је после снимања филма "Љубав и бес" 1978. прешла у класу професора Миленка Маричића, са којим је остварила веома близак и продуховљен однос и након дипломирања.

EUR/RSD 117.5768
Најновије вести