а још више у сфери имагинације. Прозаиста који романе уме да пише као ефектне сценарије за стрип, а сценарије као романе, спада у оне емблемске писце свог - нашег - времена који га обележавају као пионири, с правом да понесе титулу великог писца 21. века.
Вештина којом води причу у “Америчим боговима” готово да је чудесна, а прича која говори о смени богова у овом нашем времену колико универзална, толико и “обично” романескна у тој мери да би морала да задовољи сваког љубитеља добре прозе.Када су, са свих страна света, кренули преко велике воде да населе пространства Америке, колонисти су за собом повели и своје локалне богове који су, измештени из свог окружења, убрзо почели да пропадају, то јест, убрзо заборављени у новој домовини, мало су се “офуцали”.
Поготово када су се појавили “нови богови”, попут богова Телевизије, Компјутера и сличних техно-тричарија. Од тих бесмртника у ичезавању, о којима је писао у “Америчким боговима”, Гејмен, заједно са Тери Прачетом, стиже до Јахача Апокалипсе у духовитом, вицкастом и баш смешном бестселеру “Добра знамења”. Последњи дани човечанства истичу, пропаст је на прагу, али нови Антикрист, уз помоћ једне вештице, једног ловца на вештице, демона и анђела који су се свикли на комфор живота међу несавршеном људском расом, ипак одлаже Апокалипсу, бар на неодређено време.
“Океан на крају путељка”, релативно свеж роман који се на нашем тржишту појавио 2013. године, дирљива је прича, а заправо модерна бајка, готово лирска, у којој су помешани носталгија детињства и природно онострано, у довољној мери да задовоље и песнике који се крију у (свима) нама, али и дивљу природу магова и чаробњака који су такође незаобилазни део суштине која твори људско биће.
“Никадођија” је још један маштовит, чаробан роман Гејмена који у њему пред очима читаоца шири читав један мали универзум, паралелни свет који се крије испод Лондона и који је затворен за уобичајене јапијевце и домаћице, поштаре и економисте који живе само свакодневницу. Без звезданог неба изнад глава, али са магичним понорницама у слојевитом систему подземних канала, светови се додирују, али не мешају: једнима припада дан, а другима ноћ. У једном интервју, Гејмен каже да је заиста посетио канализационе цеви, то јест ходнике Под-Лондона:
- Неки баш фини младићи из Темзанског водовода и канализације, ако су то заиста били они, одвели су ме у канализацију у нарочитом оделу и чизмама, са жутим гуменим рукавицама на рукама и заштитном кацигом на глави. Само паркирају кола, поставе знак, дигну шахт и ето нас у лондонском канализационом сплету. Занимљиво је да сам за прву верзију књиге прочитао неки чланак о пропадању лондонске канализације и очекивао сам само трошне цигле. Но запањили су ме сама лепота, израда и зидарско умеће; дивно начињене украсне цигле које никад нико неће видети...
“Никадођија” ми је, каже Гејмен, отворила пут на сва скривена лондонска места и било је узбудљиво:
- Хотел “Митланд” на Сент Панкрасу: пустили су ме да вршљам по њему. Мислим да га сад преплављају у скупе станове, али у то доба је већ четрдесет година био рушевинама, и невероватан је осећај прошетати се по звонику док ти под ногама крцкају мртви голубови.
Као што је Булгаков, романом “Мајстор и Маргарита”, у потпуности померио дотад важећа читалачка очекивања и померио писање прича у сасвим новом правацу, и Гејменова “понуда” с оне стране добра и зла мења читалачку свет примерену 21. веку креирајући нову стварност.
Ђорђе Писарев
Успавана и вретено
Недавно се појавила и “књижица” Нила Гејмена “Успавана и вретено” (Лагуна, 2015), све са фасцинантним илустрацијама Криса Ридла. Гејмен је, и овај пут, “побркао” старе приче сачинивши једну “нову” у којој се заиста појављују и патуљци и Снежана и успава лепотица, али у сасвим неуобичајеном редоследу, и поентом све са пољупцем две јунакиње, па је тако ова бајка “исткана нитима мрачне магије: краљица ће можда и доказати своје јунаштво, ако принцези уопште и буде потребно да је неко спасе”...
