Све је мање онога што је тајанствено, мистично и што тек треба да се открије. Баш зато и када нам се чини да тако много знамо, прави приступ је онај древни, Сократовски – да будемо трагаоци на том путу ка истини. Историчарка уметности, директорка Артис центра из Београда, мср Тамара Огњевић је управо један од таквих трагалаца – специјалност су јој иконографија и симболизам, тј. „читање“ слике, а толико тога зналачко око са слика може да открије. Ауторка трансдисциплинарног пројекта „Посластичарница“, Огњевићева већ дуже време истражује комплексне односе уметности, гастрономије, књижевности, филозофије и еманципације жене у контексту сложених друштвених односа током 19. и почетком 20. века.
Повод да разговарамо о биљу и цвећу које је присутно на сликама мајстора кичице позног 19. века, али не као украс и као ликовни елемент који успоставља равнотежу, него као скривени симболи и поруке које слика садржи, било је предавање „Посластичарница: Слатко-горки укус цвећа”, које је Тамара Огњевић одржала у оквиру манифестације „Лето на тргу галерија“ у Новом Саду.
Шта се иза дела крије? Колико је наша перцепција условљена светом који нас окружује? Како ми из садашњег времена видимо оно што припада прошлости и што чини темељ овог времена?
„Често употребљавамо ту лепу фразу да прошлост чини темељ будућности, а да то у суштини није тачно. Ми по правилу, мало знамо о прошлости, а и када се осврнемо уназад најчешће поимамо и интерпретирамо догађаје и појаве из прошлости на темељу личног искуства, а још чешће на темељу онога што желимо да видимо. Перцепција прошлости је по правилу диктирана, пре свега, нашим сопственим искуством, а понекад и жељама. Како живимо у епохи филма и електронских медија, дигиталне анимације и специфичне естетике спектакла, прошлост нам стиже „упакована“ у динамици и форми која је заправо рефлекс нашег времена. И ми је схватамо као нешто боље, садржајније, лепше... Вуди Ален је у свом чувеном филму „Поноћ у Паризу“ на ефектан начин, филмским средствима, испричао како сваки човек има своје „парче“ прошлости која је била боља, и свој жал зашто није живео баш у том тренутку.“
Да би се заиста завирило у прошлост неопходно је сагледати реални контекст свакодневице неке епохе, зар не?
„Да, то је једини прави начин. У том смислу уметничка дела јесу једна врста карте за тај „времеплов“, а функционална су само ако разумемо „језик“ којим она говоре. То значи много истраживања и један прагматичан, научни приступ. Илустрације ради, све нас фасцинира епоха ренесансе и када о њој размишљамо ми имамо ту романсирану представу о једном времену генија попут Дантеа, Леонарда, Фићина, Брунелескија - даровитих визионара који су „осветлили мрак средњег века“ и увели свет у еру просвећености. Нико не размишља о томе да је то истовремено и епоха великих епидемија куге, инквизиције, јавних мучења и погубљења ... Дакле, једно нимало удобно време за живот! Уметност тог времена нам то показује кроз теме и симболе.“
Да ли то значи да је прошлост лепа само када се гледа издалека, односно из сигурности овог времена?
„Уметност тог времена је несумњиво лепа у својој појавности, али када се уђе дубље у суштину онога што „поручује“ посматрачу, а не треба заборавити да је стварана за људе те епохе, тек онда смо заиста у „времеплову“ и само је питање наше спремности како ћемо реаговати на оно што видимо. Ако мене питате, ја свакако не бих волела да живим у Фиренци почетком 15. века. Више ми одговара да се тим догађајима дивим са сигурне, удобне дистанце свог времена. Да им се дивим или да будем престрављена оним што ми ренесанса „поручује“. Не треба заборавити да на фирентинском тргу Сињорије у једном тренутку горе Ботичелијеве слике као сувише фриволне, а у другом Савонарола, који је позвао на паљење тих истих слика и бројних књига које својим садржајем директно ударају на ауторитет хришћанске догме.“
Сматрало се у прошлости да биљке имају магијске моћи... Које су то биљке које се појављују на сликама и каква им је симболика?
„Човек од праискона има, да тако кажем, искуство биљног света. Постоји једна занимљива теорија према којој праисторијски човек почиње да конзумира месо на темељу перцепције да животиње које једу месо немају симптоме тровања храном, који се могу јавити услед конзумације биљака. Ово је, наравно, само теорија, не знамо још увек довољно на ту тему. Оно што, ипак, сасвим сигурно знамо је неспорна чињеница да човек кроз време, а у циљу преживљавања, посматра свет око себе врло пажљиво и уочава особине тог света. У том процесу уочава и особине биљака, а будући да све што не разуме повезује са божанским или демонским принципима, и биљкама даје те „особине”. Наука нам јасно показује да се праисторијски човек зарана упознаје са халуциногеним биљкама и да су оне често магијски „кључ” на пут у више сфере. Отуда марихуана није новина која стиже с децом цвећа и хипи покретом - да поменем тек једну биљку са овим особинама.“
Какав је однос халуциногених биљака и оних које хране и лече?
„Халуциногене биљке су у прошлости много мање занимљиве човеку од оних које хране, лече или сугеришу присуство елемената од круцијалне важност за његов живот и преживљавање. Илустрације ради, акант или акантус чији карактеристични, декоративни лист срећемо као фини, пре свега скулптурални, украс у храмовима – од оних египатских, преко коринтских капитела античке Грчке и Рима, па све до хришћанских цркава широм Европе – видимо га и у нашој Студеници, и не само у њој, једна је од тих чаробних биљака, која нас, пар стотина година касније, мање интересује од рецимо митске мандрагоре - ваљда је у природи модерног човека да је радозналији када је у питању тамна страна света.“
Зашто акантус?
„Акантус је својеврсни симбол живота за човека прошлих времена. Наиме, ова типично медитеранска биљка по правилу расте на местима на којима постоје извори слатке, пијаће воде. Нама који о квалитету воде данас не бринемо превише то не делује као фасцинантан разлог за толиког клањање акантусу. Међутим, када бисмо видели како је исправна вода за пиће била велики проблем у прошлости и колико је важан „сигнал” својим постојањем слао акантус ондашњем човеку, поклонили бисмо му се и ми. Са тим својим особинама акантус је у очима људи оног времена био божански дар, порука да се ту налази вода која живот значи. И то исправна вода за пиће.“
Често се срећемо са појмом живе воде у литератури?
„Вода један од кључних фактора преживљавања, па су јој кроз време придавана божанска својства што такође видимо и у литератури, као и ликовној уметности. Да поменем само представе „Извора живота” или оне епизоде у бајкама и еповима када покојника умију „живом” водом, а он васкрсне. Примера има много, а као и у сваком миту, крију неку ситуацију из реалног живота, из свакодневице у којој се човек прошлости суочавао са својим страховима, а пре свега са питањем личног опстанка. Колико су се схватања појединих појмова променила у међувремену показује и само коришћење глагола „преживети” у прошлости и садашњости. У прошлости су људи дословно мислили на физичко преживљавање, односно останак у животу, ми данас под овим појмом најчешће подразумевамо финансијско „преживљавање” најчешће условљено малим приходима или недостатком посла.“
(крај првог дела, наставак у следећем броју)
Марина Јабланов Стојановић
