Интервју АЛЕКСАНДАР ГАТАЛИЦА, књижевник, Сваки читалац има свој „Велики рат”

Микронаративни и пикарски поетички елементи, који чине добар део књижевног „вјерују“ Александра Гатралице, појављују се и у двема његовим новим књигама Вариа и Невидљиви.
Youtube Printscreen/Brainz TV
Фото: Youtube Printscreen/Brainz TV

Првоименована је, наиме, збирка од „једанаест прича за одрасле и једне за децу“. У добро знаном књижевном маниру овог ствараоца, с дозом Булгаковљевске мистике, Гаталица нас на моменте уводи у неку врсту ониричног стања, па се приче из Варие, писане ефектним стилом, могу читати и као заокружена целина, али и као засебан скуп микринаратива. Слично је и са делом Невидљиви у коме се Гаталица на уметнички начин поиграва историографском грађом. Укратко, суочава читаоца са сопственим нарцисоидним убеђењем да постоје историјске и животне истине које се могу сазнати.

Сматрате да би уметност требало да има затворену структуру, која се не заснива на отвореној форми и да писци не би требало да нуде читаоцима да допишу расплет. Ви таква дела називате клоновима, а с друге стране читаоци, којих је неупоредиво више него што је стваралаца, воле да буду питани. Шта је мера ствари?

– Мера ствари је, и у то сам након више од тридесет година писања, убеђен – да постоји свет писца и свет његових читалаца, и да та два света не треба да се мешају. Свако уметничко дело зато мора пре свега да има затворену структуру: да буде комад „другог света“ потпуно усаглашен у самоме себи, који импресионира својом величанственошћу, својом симетричношћу и савршенством сваке друге врсте. Такав свет, по природи ствари, не може бити „демократско дело“ које је настало „дописивањем“ много руку, чак и ако је много тих руку једнако вешто као што су пишчеве руке, а камоли ако није. Читаоци, дакле, не треба да буду писци, јер то не могу бити, али и зато што не треба да одустану од своје улоге која је незаменљива и могло би се казати средишња у рецепцији књижевности. Није само фраза да се све књигу пишу за читаоце. Ја читаоца не посматрам као пасивни објекат који треба да се диви ономе што сам написао, већ као активног учесника у процесу схватања књижевности. Наиме, уверен сам да је, ма како била лепим речима написана, литература заправо спона и упутство ка прављењу слика у глави читаоца. Сваки читалац, дакле, има свој „Рат и мир“, свој „Процес“, па и – уверио сам се у сусрету са хиљадама читалаца – свој „Велики рат“. Реч је о процесу који се у теорији књижевности назива феноменолошким и у којем је слика књижевног дела сваког читаоца јединствена и није слична ни са пишчевом ни са било којом неког другог читаоца.

Тај вашВелики рат”, који је својевремено овенчан Ниновом наградом, показао је да овдашњи читаоци увек имају стрпљења за епску форму и разгранату структуру књиге. Да ли је то тада било и за вас изненађење?

– Да, велико изненађење, премда ме је потом био стид због тога што сам био изненађен. Наиме, писац када пише своју књигу не размишља о томе да угоди иједном свом читаоцу. Он, како сам већ рекао, размишља само о томе како да направи идеално уметничко дело. Кад сам завршио „Велики рат“, моји најближи пријатељи и велики познаваоци књижевности, казали су ми: неће ти се продавати роман, има превише карактера, неповезану радњу и нема довољно љубави. Догодило се све сасвим супротно. Десетине хиљада читалаца са сузама у очима су пратили судбине јунака и везивали се за њих. Многи су ме молили да напишем наставак књиге, „макар са јунацима који су преживели роман“, а неки су ишли и даље, па претпостављали да би наставак на неки метафизички начин могао да укључи и све оне који су умрли или погинули на страницама романа.


Увек добродошао гост

Ваша причаУвек сам никад био у Кикиндинастала је давне 2003. Остала би у периодици да нисте одлучили да јеукоричитеу Готским причама. После тога она се појављује и у другим вашим збиркама. Да ли је та Кикинда имагинарна или стварна и ако је готика помало и мистика, има ли Кикинда дозу мистике?

- Кикинда је, пре свега, да кажем дивна варош у којој имам мноштво пијатеља и где сам наступао више пута и добро се осећао. Као Бачванин (мајчиним пореклом из Врбаса) увек се осећам као добродошао гост у Банату и увек ми је врло пијатно да осетим разлике које је донело веће присуство поданика Марије Терезије из целог тадашњег њеног царства у Кикинди, него што је то, рецимо био случај у Бачкој. Када је реч о причи „Увек сам никад био у Кикинди“ реч је реализацији дословног литрарног парадокса. Прича је замишљена као литерарна Есхерова петља: са ликом који се зове Увек сам био у Кикинди и који измишља најфантастичније ствари о Кикинди, коме је противтежа лик који се зове Никад нисам био у Кикинди и измишља још чудесније ствари које „никад није видео нити волео у Кикинди“. Тако се први лик појављује као огледало другог лика. Ако је први лик некав врста Есхеровог стпеништа, други лик је антистепениште које се исходи из првог и извија се у немогућем правцу. Реч је о томе да се као писац поиграм чињеницом да и поредак приче може да направи неку врсту праве графичке схематике. Нешто слично урадио сам и у делу романа Велики рат у делу у којем атентатор британске курне Освалд Рајнер путује немогућим путем од Енглеске до Русије, заобилазећи ратна дејства да би онда испалио један хитац у Распућинову главу и вратио се истим путем – али наопако. Поетика ове приче у роману Велики рат заснована је на доследно реализованом схематизму путовања напред и назад једног атентатора који се у Петрограду задржао свега неколико минута.


Просечан читалац ваших прича би стилском, сажетошћу и ефектношчу направио компарацију са Борхесом, Хармсом или Кишом, док се у романима може пронаћи мистика Булгакова и психолошко нијансирање ликова као код Достојевског. Јесу ли то свесна или подсвесна ваша поетска упоришта?

– А, па хвала вам што ме поредите са толиким бројем мојих великих претходника и узора. Наслутили сте једну важну чињеницу: нико није постао уметник „у вакууму“ : сви су то постали тако што су наставили пут неког од великих претходника. То није тако само у књижевности, већ и у градитељству виолина, архитектури, сликарству, па чак и у кулинарству, вођењу ресторана који добијају Мишленове звездице... Дакле, да се вратим на питање: сва упоришта су сасвим свесна. Величина писца не мери се само по ономе што је оставио за живота, већ нарочито по ономе колико је путева на крају свог дела оставио отвореним за следеће генерације. Достојевски је по овоме вероватно стоструко већи због оног што можемо назвати „постдостојевсковским“ у односу на оно „достојесковско“. Ако сам ја, дакле, хвале вредан ученик, онда је то пре свега похвала мојим учитељима. Ако бестрага много после моје смрти неко настави неки од мојих литерарних путева – тек то ће бити потпуно испуњење моје књижевне и уметничке мисије. Зато оних пет опсесивних тема увек тражи новог писца.

Ви сте се бавили и музичком критиком, највише сте писали о ствараоцима из тзв. „високе културе”. Да ли је све вредело труда кад обичан свет тражи искључивање, а не укључивање можданих вијуга?

– Наравно да је вредело! Ипак, не волим ниједан превод немачких израза Kultur heute ili Hochkultur (висока култура). Култура је „висока“ или „велика“ или „недостижна“ само ако се за њу не боримо образовањем. Када закаже образовање, онда дела Пекића, Киша, па и врло непосредног Булатовића постану висока култура и сви „виде да у њима има нешто“, али их нико не чита. Када сам се први пут сусрео с Гетеом мислио сам да ће он збиља потврдити израз Култур хеуте и да ће ме учврстити у уверењу да је права уметност нешто као готово неосвојиви замак, али онда сам се у сусрету са „Јадима младог Вертера“ и „Фаустом“ уверио да је преда мном једно осетљиво дете које настоји да разуме свет око себе и ванредним својим талентом га опише. Књиге некад умеју да се рачвају у више праваца, али ако уз мало труда не може да се уђе у њихову суштину, онда оне од почетка ништа не ваљају и само глуме „ученост“.

Немања Савић

EUR/RSD 117.1769
Најновије вести