Књига је настала у току историографских и књижевно-историјских истраживачких радова, који су обухватили проучавање Дубровачке прошлости. Приликом евидентирања библиографских јединица о Владимиру Ћоровићу (1885-1941) као рагузеологу, испоставило се да његов рад у вези са дубровачком историјом и књижевношћу представља опширну целину, те да постоји довољно грађе за обимније дело.
Садржај рада овог угледног историчара о Дубровнику, веома је важан за српску и југословенску рагузеологију. Отуда је основни мотив настанка ове књиге намера да се прикаже богатсво Ћоровићевог сагледавања дубровачке историје и поуздано вредновање дубровачке књижевности, која су унапређивала студије и теме о овом граду-републици. Кроз пет поглавља ауторка прати Ћоровићев рад у вези са рагузеолошким темама, које се јављују у богатом истраживачком опусу овог свестраног историчара и академика.
У првом поглављу представљена је Ћоровићева кратка биографија и библиографија, како би се сагледао његов научни развој од мањих до сложенијих радова (појединачне теме, веће синтезе). Наредна поглавља резервисана су за праћење Ћоровићевог рада, путем објашњавања чланака у којима су заступљене дубровачка књижевност и историја. Посебну пажњу ауторка поклања радовима објављеним у тешко доступним публикацијама (новосадско "Братство", београдска "Народна просвета" и "Народно дело").
У засебном одељку, представљене су и друге активности угледног истраживача које су повезане са дубровачким темама. Поред тога, ауторка наводи како је Ћоровић доносио своје судове о раду других, врло смело улазио у сва подручја па и у она везана за истраживања Дубровачке републике. Објављивањем фрагмената, целих текстова и рукописа, ауторка ставља могућност њиховог коментарисања, уз процену да ли је у анализи Ћоровић "препознавао вредности или је чинио омашке".
Научникова библиографија о Дубровнику садржи 47 јединица. Рађена је по хронолошком принципу, како се обично раде персоналне библиографије. У оквиру поделе, грађа је разврстана на - монографске студије, текстове у периодичним и монографским публикацијама, и рукописе. Поред наведеног, грађа о Дубровнику налази се и у Ћоровићевим књигама - "Историја Југославије" (1933), "Хисторија Босне" (1940), као и у постхумно објављеној "Историји Срба" (1989), односно "Историји српског народа" (1997).
Значајан део историчареве библиографије о Дубровнику, чине и писма упућена Српској краљевској академији (сачувана у Архиву САНУ). Она заправо представљају Ћоровићеве реферате који се тичу Дубровника, а саопштени су на научним скуповима Академије. Подаци о тим саопштењима пронађени су у записницима са седница, објављеним у Годишњацима Српске краљевске академије у периоду од 1928. до 1941. године.
Ћоровић је 1904. у Бечу почео да студира филологију, историју и археологију. Професори су му били Ватрослав Јагић, Милан Решетар, велики познавалац дубровачке књижевности, и Константин Јиричек, који је изучавајући изворну грађу у приморским градовима међу првима скренуо пажњу на богатство Дубровачког архива. Владимир Ћоровић се 1910. оженио Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, са којом је једно време живео у Дубровнику.
Град под Срђем није био прва тема, нити је био у средишту Ћоровићевих интересовања, али је током целог живота био део његовог историјског и књижевно-историјског истраживања. Везу између Ћоровића и Дубровника уочио је, поред осталих, и професор Боривоје Маринковић. Он наводи да би се о славном историчару и граду-републици могла написати немала расправа. Уколико се пажљиво прати Ћоровићева библиографија, примећује се да је Маринковићев став био оправдан.
Као акрибични истраживач Дубровачког архива, Ћоровић је писао о делима књижевника ренесансе и барока (Мавро Ветрановић, Yоно Палмотић, Иван Гундулић). Приказивао је и коментарисао историје књижевности Андре Гавриловића, Павла Поповића и Антуна Пехана. У историографском раду, Ћоровић је много допринео осветљавању веза Босне и Србије с Дубровачком републиком ("Палача Сандаља Хранића у Дубровнику", "Деспот Ђурађ Бранковић према Конавоском рату" и други).
Захваљујући знању стеченом у Дубровачком архиву, он је успевао да препозна недостатак мање познатих извора у другим радовима. Тако је истраживачима уступио део пронађене грађе (нпр. археологу Милоју Васићу дао је битне податке у вези са учешћем дубровачких мајстора у градњи Смедерева). Као научник чији се углед поштовао, Ћоровић је, усменим и писаним путем, помогао штампање текстова из ренесансне и барокне области. Осим тога, допринео је да Српска краљевска академија (данас САНУ) откупи поједине рукописе и преписе за свој архив.
Приближавање историје
У својој студији Мирјана Арежина скреће пажњу на различите активности које осветљавају Ћоровића као научника, професора и истраживача дубровачке прошлости. Он овој проблематици није прилазио површно, већ са великим интересовањем и залагањем да што боље прикаже и приближи историју, књижевност и културу овог града-републике.
Синиша Ковачевић
