Жене су се облачиле по последњој моди из Париза, увезеној преко Беча, а над великим женским шеширима, имали смо и прелетање првог аероплана. Насред Темишвара, сваке недеље, кад је време лепо, свирала је војна музика, на тргу опкољеним терасама ресторана и сластичара. Свет се ту шетао, као што се у Италији шета.
На том тргу, најлепши четворопрег терала је жена баруна Рајачића, који је, доцније, за време рата, иако је то невероватно, у мађарском парламенту, поздравио октобарску револуцију. Његова жена, окретала је четворопрег, као да је лепеза.“
Црњански пише да је гимназију учио код католичких фратара, пијариста, и за њих говори да то није био ред мрачњака, него масона. Са петнаест година објавио је своју прву песму у сомборском дечјем листу Голуб: „У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура. У трећој плове на пучину само олупине брода. Данас ми се чини да би то било доста.“
По завршеном школовању у Темишвару, у лето 1912, мада је прво хтео да упише сликарство у Риму или Минхену, и мада је његов богати ујак сматрао да треба да упише Експортну академију у Бечу, Црњански је коначно уписао Експортну академију, али у Ријеци: „Да останем на Ријеци, био
је разлог и то што сам у гимнастичкој сали, испод Сахат куле, упознао мајстора – учитеља мачевања. Он нас је, све, набадао на флорет, као да је флорет чачкалица, а ми њему нисмо могли ништа, ама баш ништа. То, да постоји човек који ме набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама баш ништа, мени се чинило као фантазмагорија, чаробна. Ја сам зато остао на Ријеци. Моја сирота мати одобрила је то, јер је та академија обећавала запослење својим ученицима. Слала их је чак у азијска пристаништа.“
Већ следеће године прешао је на студије у Беч, где је прво уписао медицину: „Одлазећи у Беч, у јесен 1913, ја сам био оставио у Београду једну драму, у Сарајеву једну збирку песама, а у Сремским Карловцима један роман. Шта би с њима, нисам питао. Месец је остао над мојом равницом, као срп.
Темишвар, Ријека, Иланча, Београд, све се то вртело у мени као у калеидоскопу, а са њима и толике прочитане књиге, на немачком, на мађарском, на италијанском, и руске у нашем преводу.
Било какве даље планове о будућности прекинуо му је Први светски рат: „Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без облачка – после ручка. Стигла је у наш кафе у близини торња Светог Стефана, за време партије билијара. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек доцкан неко се сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена.“
Црњански је регрутован у пролеће 1914, и после неког времена, у аустроугарској униформи послат на галицијски фронт: „Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан, до јесени. Оно што је мени помогло да, душевно, поднесем све то, била је природа терена на ком смо гинули. Тај део Галиције личи, понегде, на Србију, са својим брдима, са својим шумама. Јесен је у њој топла.“
Крај рата дочекао је на италијанском фронту, после неког времена које је провео и у војној болници у Бечу. У послератном Београду уписао је упоредну књижевност код Богдана Поповића.
У то време, Црњански је дао у штампу „Лирику Итаке“, затим збирку прича под насловом „Приче о мушком“, и коначно, спремао се и да штампа „Дневник о Чарнојевићу“. Ова књига никад није изашла у свом првобитном облику, и заувек је изгубљено бар седам табака (сачувано је пет, значи мањи део романа). „Штампарске прилике биле су, тада, тешке.“, сећао се касније.“Тражио сам грчка слова у наслову ’Лирике Итаке’, а издавач Цвијановић, сиромах, испомагао се како је знао и умео. Није нашао ламбду за прво слово у речи лирика, у наслову, па је један римски број, главачке, произвео за грчко слово. Тако се онда штампало.
Цвијановић је, на пример, песму „Ја, ти и сви савремени парови“ штампао уз претходну. И нико, ни моји многобројни критичари нису, никад, запазили да су то две песме! Један мој критичар у вечерњем листу тога доба, писао је да сам ја футурист. А да би то доказао, он је узео три строфе, из трију различитих мојих песама, и штампао их као једну. И имао је право.
Критика на ’Итаку’ била је виолентна, нарочито у Српском књижевном гласнику. Што је главни критик Гласника тврдио да сам ја рушилац народних светиња, то је можда било тачно. Питање је само каквих светиња.“
Црњански је радио као професор у гимназији, али и као новинар и уредник. „Новинарство ми је помогло да нисам живео у беди, живео сам у сиротињи, а не у беди. Одбијао сам сваку могућност за зарадом.“
Године 1930. за роман ’Сеобе’ добио је награду Српске академије наука. Други део овог великог романа наше књижевности изашао је тек 1962.
За време Грађанског рата у Шпанији био је дописник Времена: „Оно што се у Шпанији дешавало за последњих педесет, али у ствари за последњих пет стотина година, то је најчистији пример лудила, човечанства и човека. Они се тако смењују, они се тако убијају, они се тако мењају да је то чудо. Не говорим о данашњици, не говорим о Франку. Франко је један кретен. То је један матори генерал који сматра да треба да буде славан. Говорим о онима који су били у целој историји Шпањолске, то је страшно читати, то је страшно познавати.“
Милош Црњански је рођен у Чонграду 26. октобра 1893. године.
Све што је писао било је натопљено дубоком лириком која и поред меланхолије носи вечну слутњу светлости, а иза њега остала су велика дела српске књижевности – од романа „Дневник о Чарнојевићу“, обе књиге „Сеоба“, „Романа о Лондону“, преко поезије – збирке песама „Лирика Итаке“, и две велике поеме „Стражилово“ и „Ламент над Београдом“, до путописних текстова попут „Писама из Париза“, „Љубави у Тоскани“ и многих других. „Са два романа ’Сеоба’ и са ’Романом о Лондону’ испунио сам своју жељу за романом“, рекао је много касније. „Што се тиче поезије, затворио сам та врата са ’Ламентом над Београдом’. Метнуо сам тачку и готово.“
Милош Црњански је умро је у Београду 1977. године.
У два наврата био је у дипломатској служби у Берлину, други пут између 1935, до 1938: „Берлин, у околини амбасаде, дуж канала, чини се, каткад, кад кестенови цветају, у сећању, нека тужна Холандија. Канаље у црвеној цигљи. А зими долећу галебови на њега. Сваки час пролазе бродићи испод Бендлеровог моста. Диме. Вуку дрво. Угаљ.
То јест вуку, у прошлости.
Цео тај крај Берлина, док ово пишем, рушевина је и дим.“
Почетак Другог светског рата дочекао га је у дипломатској служби у Риму: „Све постаје, на крају крајева, смешно“ – писао је у Ембахадама: „Сељаци то већ давно знају. После трагедије долазе комедије.
Живот ми је, ето, такав, да бих брже могао стићи до Африке, него до мојих.
У рату, у првом, светском, рату, преда мном је ишчезавао читав један свет. Изумрли су толики градови. Читаве породице, и мојих познаника. Каткад ми се већ чини да и нисам више на овом свету. Научио сам давно, кажем опет себи, да ништа није стално и да ничег извесног нема.“
Поратне године провео је у Лондону, у емиграцији, сматрајући да није безбедно да се врати у комунистичку Југославију. „Ја сам познавао људе, а пошто сам познавао многе, могу да кажем да сам познавао и Лондон двадесет пет година, то је ипак дуго време. За све то време ја сам полагао испите, радио… боље да сам продавао нешто. Било би лакше.
Оно што нико не види, оно мануелно, то има огроман значај. Роман о Лондону је начињен из хиљаде и хиљаде података. Оно што ја ценим о њему, као критичар, то је да има ужасно велик број података живота људског, и те беде људске. Није то роман о Црњанском, као што су говорили.“
У Србију се коначно вратио 1965, одрекавши се британског држављанства које је у међувремену добио: „Моша Пијаде је био мој друг, заједно смо са Бранком Поповићем некад седели у Москви; писао сам о томе, и о томе како живот чудне ствари доноси.
У Лондон наједанпут, долази Моша Пијаде у посету, и велики ручак се даје. Међу онима који су позвани био сам и ја, као дописник аргентинских листова. Дотле су ме увек смештали негде на зачеље, по значају листа с којим сам сарађивао. Али тога дана се зачудим, тражим место где треба да седнем, нема мене. Како то кад знам да сам примљен на ручак! Идем тамо амо и нађем своје место чак напред, пред председничким столом. И кад је Моша дошао унутра и сео, ја ширим руке, а он говори шта се чудиш. Кад је завршен ручак, Моша је дошао с друге стране стола и пита је ли, што ти не долазиш кући. Што да долазим кући стрељаће ме, стрељао си ми Бранка Поповића, стрељаћеш и мене. Иди, будало једна, говори он. Ми смо добри другови били. То су ствари које су анегдоте из прошлог доба, које могу моментално да осветле понешто.
У Енглеској сам двадесет пет година живео па сам се вратио својој земљи. Нису ми направили ништа ружно кад сам овде дошао, напротив, али да се смејем на извесне ствари, знате, то морам, јер сам Банаћанин.“
Др Настасја Писарев
