Грејам Грин (1904-1991) спада међу најзначајније енглеске писце двадесетог века. Написао је више од двадесет пет романа у којима се бавио положајем човека у модерном свету, често кроз визуру католичке вере. Иако се противио томе да га називају католичким писцем, домаћи критичари су многе његове књиге узимали управо за образац идеалног „католичког романа“. У ову категорију иначе спадају романескна дела обојена религијском филозофијом (али и сумњом у њу), а цео правац био је на врхунцу популарности у периоду 1860-1960, и у његове ауторе се могу сврстати и Ивлин Во, Честертон, и, у много мањој мери, Толкин.
Грин је у два наврата био номинован за Нобелову награду, а Вилијам Голдинг га је назвао „највећим хрончарем свести и страхова човека двадесетог века“. Занимљиво је да је Грејема Грина у британску обавештајну службу МИ6 у младости регрутовала његова рођена сестра, па је што због сопствене радозналости, што по шпијунским задацима боравио Сијера Леонеу, Камерону, Либерији, Куби, Мексику, и другим необичнијим дестинацијама. Многи његови романи имају узбудљиве трилерске потке, али се у исто време баве озбиљним друштвеним темама.
„Министарство страха“ је роман који у себи садржи елементе трилера и ноара, али обојеног нешто мрачнијим орвеловским тоновима. Радња романа смештена је у 1941, у Лондон током акције Блиц. Главни лик Артур, пошто је тек изашао из психијатријског затворског одељења јер је из милоисрђа убио своју неизлечиво болесну жену, успева да се уплете у шпијунску аферу у коју су укључени нацисти. У „Министарству страха“ нарочито су ефектни описи Лондона у ком се полако отварају празнине, и у ком свако ново бомбардовање може изненада да потпуно окрене сваку ситуацију у којој се ликови налазе. У овом упечатљивом роману, као у кошмарном сну, мистериозни вечерњи разговор уз чај већ у следећем тренутку, у магновењу може да се преокрене у хороричну и хаотичну сцену у којој ретки преживали изнанада пузе по рушевинама у којима се не могу више препознати ни облици собе у којој су до пре неколико тренутака мирно седели. Описи града који нестаје чине се готово и као уверљиво историјско сведочење, јер их је и сам аутор доживео, пошто је у време Блица живео у Лондону.
Грин спада у оне ретке класике који могу да пишу ведро, наизглед лако, питко и узбудљиво, али да у исто време стилски и мисаоно буду далеко изнад било каквих жанровских ограничења.
Настасја Писарев
