Монографија Настасје Писарев о Црњанском: Берлин, Рим, и све те наше Ембахаде

У нашим животима мноштво је привремених простора кроз чије детаље, у стварима или пејзажима, се спотичемо, не би ли докучили тајне концентричних кругова у чијим сумрачним лавиринтима, а развучено усложених сила у плетиву, би се могли снаћи.
knjige
Фото: pixabay.com

Умножено, та места другости разјашњавају колико смо временски присутни или одсутни у збивању. Управо, разговарајући простор и време Настасја Писарев (1986), нас књигом “Поетика камерних простора у прози Милоша Црњанског” (Мали Немо – Панчево 2020) уводи у само језгро прозне суштине великана српске књиге, разоткривајући елипсе његове вртложно усложене дескрипције. Овај интелектуални комплекс, рекао бих књижевног катастра, никако не потцењује фигуралност уметничког језика, уздужно нам предочава мајсторско умеће изнето из радионице писца, уводећи нас тако у везне елементе експресионизма раног Црњанског уз распакивање прозног стваралачког пртљага.

Пружна паучина са чвориштима станичних перона предочава нам воз као челичну звер. У објашњењу “Суматре” (1920), простор воза постаје фокусна тачка која обједињује различите просторе у себи. Нетремице зароњена у листање књига Милоша Црњанског, Настасја Писарев ће нам, без увијања, шлагвортирати како су железничке станице, као и возови, простори који непрекидно индукују сећања. Рецимо, “Код Хиперборејаца” станице су грдосије челика и стакла. Код Црњанског нема случајних финеса у опажају чије слике симболизују минула и затечена времена када, како бележи Настасја: Локомотива није више налик на дивљег бика из нараторовог детињства, већ више наликује електричном чудовишту од гуме. То је тај атрибут хладног и отуђеног модернитета, каже уписно Настасја Писарев.

У прозама Црњанског воз и јесте простор сећања, буквално и физички, простор који спаја и успоменом увеличава и развлачи пределе уз ехо изговорених, перонских речи, где се слуте снежни врхови Урала. Воз је сан остављене даљине, напуштеног предела, опет у даљини која гвоздено присваја даљине као у “Дневнику о Чарнојевићу”. Та сва поетика затворених простора, у саплету сећања, ма колико да опстаје као магија воза у позитивним и негативним конотацијама, маркира путовања лица у залуту шароликог света, опет, виђеног кроз прозор убрзаног воза. Отворено у затвореном амбијенту.

Инверзијом дома дотичемо вртове, болнице и гробља. Замак, ненадано, усред врта, може бити осама нашег лица, и наш изокренути образ, очас, загубљен у огледалу вртног језера. Затечен у пејзажу, осмишљаваш осаму магле у којој си се нашао, и у којој вихорне немире слутиш. Приступачна оку фасада је варљиво заводљива спрам оног чију унутрашњост наслућујеш. Отуда, настаје акција сна која ураста у кошмар немогућих комбинација где се слутња и сумња убрзавају наглим преплетима. Треба приметити још један важан део слике, толико типичан за Црњансков иронизујући однос према свету у ком се често релативизују или доводе у питање претпостављене вредности и очекиване истине – идеализовани врт о ком сањари Рјепин, заправо припада општинском гробљу (Роман о Лондону).

Све је бело у простору месечине код Црњанског, ма колико да је месечина смутна. Завичај јесте привидно стање поседовања као што и трпеза неке краљице приказује стални лов који се догађа у шумама. Нису то нимало смутне слике ероса и танатоса које наговештавају делимично изолован свет, заклоњен од светлости јаве и рационалности дана. Кућа широм отворена изложена је промаји ветрометине у којој Црњански инвентарише ласцивно и телесно. И зидови су усађени у уздахе, не самих газдарица, него и слушкиња. Мрак те умножено врти око малог прста до болног ужаса стрмекнутог у дувару Дафинине собе. И та дешавања кроз визуру Аранђелове грознице, почиње да наликује сну. Језик је до бола усијан у “Сеобама” Милоша Црњанског. Куће су наше драме, када кућа проговори језиком прага у човеку, све се урушава, све је тако крхко и ломно, нестаје, усељава се у сећање, у сан. Та тамна лавиринтија вуче лица Милоша Црњанског ка вртњи предива за свилен конац да би се закрпили срчани рукави ближњих, да не би били сами пред призорима модрог и предивног неба пуног звезда. То су те бескрајне закрпе у огледалима наших олакшања са војним еполетама и без њих. Берлин, Рим, и све те наше Ембахаде које не искључују туђину колико твоју – толико и њихову, разјашњавају се овим делом Настасје Писарев. Возови и перони Милоша Црњанског, јесу отворена окренутост просторима његове радионице којој нема премца за боју и мирис кондензованог штимунга у пуном заокрету свести.

         Милутин Ж. Павлов

EUR/RSD 117.4618
Најновије вести