Разговор је био посвећен антологији „Нова прича Новог Сада” коју је приредио Ненад Шапоња, аутор већ неколико антологијских издања. Шапоња је и у тим ранији књигама желео да представу оно најважније у савременој прози али оно што је повезано са Новим Садом, и да покаже како се може шетати овим градом кроз текстове писаца, у којима је Нови Сад главни јунак, споредна кулиса, или је само у некој примисли и књижевној алузији. Ова прозна панорама обухвата две, три, генерације писаца који стварају у трећем миленијуму и имају различите регистре приповедања.
Избор почиње од Милутина Ж. Павлова, Слободана Тишме, Ђорђа Писарева, Саве Дајманова, Фрање Петриновића који су у ранијим издањима били предстаници неке млађе генерације. Сада су се појавили и нови, млађи аутори као што је Марио Лугоури, који је из Италије дошао у Нови Сада, а заступљени су и они најмлађи новодсадски писци Настасја Писарев, Милош Јоцић, Марија Пргомеља, Никола Лекић, Далибор Томасовић и Снежана Савкић.У питању су по речима Шапоње, имена од којих очекујемо књижевну будућност.
У разговору су учествовали и аутори заступљени у антологији Ђорђе Писарев, Милан Мицић и Снежана Савкић, читајући одломке из својих прича.
Говорећи о свом прозном стваралаштву Ђорђе Писарев је указао да је када је реч о путу који је прешао и којим још увек иде, направио један круг. Почео је условно као борхесовац, у међувремену у складу са опцијама које су се дешавале и са својим сазнањима трудио се да своју поетику промени, а на крају се вратио на исти пут.
- Иако стално тражимо нешто лоше у овој епидемији, можда треба да видимо и неке добре стране. Током протеклих година се показало да на књижевне вечери долази десет, двадесет посетилаца, ретко их је било више, а сада преко интернета имамо далеко више публике, по сто, двеста људи прате ове разговоре. Живот пре и после короне свакако неће бити исти, али неће ни књижевност бити иста- рекао је Писарев.-Мислим да је оно чиме сам се бавио на почетку уствари прави пут. Пошто сам изразити читалац, и везан за прозу, како на домаћој тако и на страној сцени, морам да признам да нисам посебно одушевљен. Неких иновација има али, рекао бих да се литература претворила у жестоко подражавање живота. А не налазим смисао у томе, нити имам одговор, зашто би неко покушавао да оно што је живот још једном напише. Уметност је за мене увек била ексцес, инјекција маште, тако да уметник мора да пружи удар који ће читаоца затећи неспремног и кроз то ће доживети катарзу, а не кроз препознавање онога што је у животу већ десет пута видео. Сада се враћам тамо где сам био у почетку и врло сам задовољан тиме.
Н. Попов
