О историјском и архивском раду Антонија Вучетића: Истраживање прошлости Дубровника

Недавно је објављена књига Антуна Вучетића „Студије из дубровачке прошлости - изабрани текстови“ (Дубровник, 2021). Издавач је Државни архив у Дубровнику, а приређивачи ове драгоцене студије су др Ловро Кунчевић и историчар уметности Иван Виђен. Реч је о другој књизи о дубровачком историчару и архивару, објављеној током претходне деценије. Наиме, Ирена Арсић ауторка је студије „Антоније Вучетић (1845-1931), историчар Дубровника“, коју је 2012. објавио Филозофски факултет у Нишу.
6 - Vucetic
Фото: Printscreen

У уводном делу Ловро Кунчевић говори о Вучетићевој историографској делатности, посебно о његовој активности у вези са истраживањем прошлости Дубровника. Опус овог драгоценог научника има једну специфичност која донекле објашњава запостављање његовог историографског рада. Он, наиме, није написао ниједно опсежно дело, већ неколицину обимнијих чланака и велики број мањих прилога распршених кроз различите часописе и зборнике.

Овим се делимично могу објаснити разлози закаснелог вредновања Вучетића као плодног и врсног историчара. Школован на престижном бечком Универзитету, писао је јасно, објективно, темељећи своје закључке на архивској грађи. Отуда су његови текстови о низу значајних тема - од важне 1358. године, преко великог земљотреса (1667) и пада Републике (1808), међу првим научним студијама о кључним тренуцима дубровачке историје.

Објавио је Вучетић и писма српских калуђера са Свете Горе дубровачкој властели. Поред тога, он ће публиковати и документе о односима Дубровачке републике са босанским и српским владарима. Већи део његових радова посвећен је микро-ситуацијама, куриозитетима, цртицама из прошлости Републике. У том смислу, Кунчевић наводи Вучетићеве текстове о првом попису становништва, о дубровачким лекарима, као и криминалитету свакодневице.    

Није јасно да ли је опредељење за „кратку форму“ последица жеље да се допре до већег броја читалаца или чињенице да због јавног ангажмана није имао времена за веће радове. Ипак, треба нагласити да су његове „минијатуре“ често много опсежније него што се то чини. Кроз њих је, како Кунчевић запажа, провлачио много шира питања говорећи о устројству власти, трговини, поморству, друштвеној структури и другим значајним темама везаним за Републику св. Влаха. 


Добротворка Дечјег села у Каменици

Дуго није било познато да је госпођа Пуљизевић један од највећих дародаваца Дечјег села у Сремској Каменици. Мира рођена Стајић, пореклом из Жабља, дипломирала је 1960. на београдском Машинском факултету. После тога се заједно са супругом Антуном, кога је упознала на студијама, преселила у Нови Сад. Пуљизевићи су стара дубровачка породица, чији је део куће на Лападу припао Антуну. Од супруговог наследства купљена су три троипособна стана у Новом Саду, које је Мира Пуљизевић завештала установи у Каменици. Њено анонимно доброчинство постало је познато 2014, када је изузетно вредан поклон предат. Кроз ове станове досад је прошло више младих студената, некадашњих житеља Дечјег села у Каменици.


Историчар уметности Иван Виђен скреће пажњу на Антунову активност архивара, не запостављајући његов рад као најзначајније личности „локалне историографије у Дубровнику“. Он је Дубровачки архив сматрао једним од „најважнијих споменика и симбола нестале Републике“. Вучетић је своја истраживања у овој установи започео још 1871. године. Од тада, он је остао активно повезан са архивом у Дубровнику идућих шест деценија.

Када је после Првог светског рата постао засебна установа, Вучетић је 1920. именован за првог директора Архива. На тој функцији, уз мањи прекид током 1924. године, остао је читаву деценију. Постављање за управника образложено је као признање његовој стручности и преданости Дубровачком архиву. Нови руководилац сусретао се са низом препрека, од неадекватног и недовољног простора у којем је ова установа била смештена, до потребе за ангажовањем помоћника.

Као и читавог живота, Вучетић је у време ангажмана у Архиву остао друштвено активан. Био је иницијатор оснивања Друштва за проучавање дубровачке прошлости (1913). Поред тога, један је од главних покретача и први председник Дубровачког ученог друштва „Св. Влахо“ (1923), које се помиње и као „последња дубровачка академија“. Преданост јавном деловању у култури, посебно је наглашена његовим активностима у часопису „Срђ“.

Делатност овог неуморног Србина-католика одвијала се и на пољу педагогије. Био је заговорник оснивања трговачке школе, а помињу се и његова настојања око изградње модерне гимназијске зграде на Плочама. Недовољно је познат Вучетићев допринос и када је у питању унапређење уметничког живота. Због значаја који имао на пољу историографије и архивистике, он је 1929. именован за члана Српске краљевске академије (данас САНУ).

Занимљиви су редови које Виђен исписује о приватном животу овог врсног историчара и архивара. Антун Вучетић оженио се Маријом Банац, која је била пореклом из чувене трговачке породице. Од њихове деце, ћерка Даница имала је сина Антуна Пуљизевића (1928-2005) који је уз дедино име наследио и његову библиотеку и рукописе. Антунова супруга Мира Пуљизевић (1930-2016) настојала је да испуни њихову заједничку жељу - да остваштину Антонија Вучетића поклони Државном архиву у Дубровнику.

Уводни текстови и избор Вучетићевих радова датих у књизи нису само подсећање на овог вредног истраживача, првог директора Дубровачког архива, ангажованог интелектуалца и делатника у култури, већ и на племенити чин његових наследника. Библиотека и рукописна грађа Антонија Вучетића предата је установи којој је он посветио читав свој живот. Овај вредан поклон не само да је обогатио Дубровачки архив, него ће имати посебно значење за многе будуће истраживаче.

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.3896
Најновије вести