Двадесетак истакнутих писаца различитих генерација и поетичких погледа одговарало је на питања о актуелном тренутку савремене српске прозе, профилу данашњег читаоца, односу према филмској уметности, политичкој коректности и критичком потенцијалу прозе нашег времена. Академик Миро Вуксановић сматра да се српска проза просула, да нема ни правила ни правца, да је галама велика и да се у њој не чују вредности, да су вредности у мањини, да је постмодернизам стваран по моделу “пиши како хошећ”, а након његовог распада (ако је икад био целина) наступио је урнебес под насловом “пиши како други хоће”. Јесте овакав приступ поједностављен, али као пише Вуксановић осећа и зна да је тако. Поетике су се умножиле толико да их више и нема. Критика и критеријум су превазиђене појаве. Писци с књижевном речју немају ни угледа ни утицаја. Актуелни тренутак Филип Давид је описао као период конфузије и кризе, а Алаксандар Гаталица сматра да има две врсте књижевности. По њему једне би назвао очајни терапеути који пишу из најдубљих побуда, не би ли њима и онима који читају њихове књиге било лакше. Такви романи отварају ране, задају ударце, негују естетику ружног и немају намеру да своју поетику помере ни за милиметар даље од обесмишљене стварности из које је бог одавно протеран. Друге је назвао узалудним трансценденталистима који пишу све рапсодичније књиге, са све дубљим и озбиљнијим филозофским порукама. По Драгану Лакићевићу савременој српској прози потребан је нови почетак. Он није у окриљу друштва нити остацима институција. Он је у герили - за радним столом и тамо је - морамо веровати - увелико започео. Милисав Савић сматра да никад живља, а никад мртвија није била књижевна сцена. Књижевност ће се у самој себи угушити, али по њему толико писаца и толико књига знак је ипак да је књижевност неком потребна, у крајњем случају онима који пишу. Вуле Журић указује да је најважније да читаоци уопште постоје, с обзиром на то колико се надлежни труде да обезвреде сваки стваралачки напор и колико се у медијима већ дуго ствара лажна слика о Србији као земљи неписмених дивљака. Књижевностг је по мишљењу Јелене Ленголд тешко убити, мада се културна политика коју наша држава спроводи и те како труди да јој затре сваки траг, не улажући ништа у неговање културе, па ни књижевности.
Темат овог броја Летописа посвећен је стогодишњици Октобарске револуције и њеном ођеку у књижевности о чему пишу Александар Петров, Предраг Петровић и Бобан Ђурић. Есеј Јована Делића посвећен је песмама Ђорђа Нешића, а у рубрици Сведочанство Предраг Пипер пише о улози националне академије у обликовању културне и језичке политике.
У овој броју Летописа поезију објављују Анђелко Анушић, Гордана Ђилас, Мајкл Лонгл, а прозу Милан Мицић и Александар Д. Станковић. Последње странице посвећене су критичким приказима нових књига.
Н. П.
