Смештајући Андрићево дело усред личног књижевног мита, Пиштало је своју причу о појачаној садашњици исписао као писмо Андрићу.
"Огромна Андрићева емотивност изненадиће читаоце моје књиге. Представљали су га као писца у чијим делима не може да се прочита шта је заправо мислио. Он је био попут Фелинија који је био најемотивнији филсмки режисер. Фелини и Андрић имају ликове у својим делима који нас подсећају да је сваки човек у ствари кловн ма колико се мрштио", казао је Пиштало.
Цењени писац напомиње да је Андрић разумео људе из најнижих слојева. "То су људи који једва контролишу своју част, разум и положај у друштву. У Андрићевом делу је главна метафора је мост, али тај мост је код њега у суштини била емпатија према другом човеку" казао је Пиштало.
