Бранко Ђурић, свима знан као Ђуро, шегачио се на свој рачун, али и на рачун двоје својих пријатеља, овог пута промотера, колегинице по перу Јелице Грегановић и већ поменутоги Ивановића, а целом забавом је руководила ПР менаџер издавача, „Лагуне“, Тања Вучковић.
Вучковићева је публици, које би сигурно било много више да су знали где је Дорћол Платз, као што је ред, представила новопеченог писца, чувеног сарајевског "надреалисту" а званично мултимедијалног уметника, рођеног 1962. који је дипломирао Академију сценских уметности.
Ђуро је то доцније илустровао кроз анегдоту о свом припремању да се упише на Академију. Да је само то извео, нико не би посумњао да је на подијуму дипломирани глумац.
Првог дана након педесетог рођендана Ђуро је одлучио да наредних педесет дана у форми дневника забележи свој живот, успомене, сећања, рекла је Вучковићева и публици најавила да ће то бити „као да седите с Ђуром у његовом дворишту док вам препричава догодовштине о лудим журкама, блиским сусретима са смрћу, дружењу са славним личностима...“.
Она је цитирала Ђурину изјаву дату приликом недавне посете Сајму књига у Београду: „Писао сам о стварима које нисте могли да прочитате у мојим интервјуима и видите у јавним наступима. Многи који су мислили да ме познају, изненадиће се књигом. „Мојих педесет“, то сам прави ја“.
Ову изјаву је допунио др Ноа Черни, који је на задњој страни књиге написао да многе од ових прича (а има их 50) нису никада објављиване, а Ђуро је плакао и смејао се док их је писао.
Нису све славне личности раде да поделе свој приватни живот као Ђуро. Књига ће вам помоћи да га упознате онаквог какав заиста јесте: тродимензионална, комплексна, откачена, понекад чудна, али увек симпатична, креативна, духовита и генерално забавна особа, упознајте мог драгог пријатеља, забележио је Черни.
