Путовања кроз псеудоисторију и епску фантастику

Након двоиподеценијског књишког ћутања (прву књигу “Водени жиг” објавио је 1994. у издању  Књижевне општине Вршац), уз ретко оглашавање у периодици,  Живојин Петровић (1964) је, у 2021, обрадовао читаоце склоне интригантној и егзотичној литератури чак двема књигама; најпре се, на почетку лета, појавио роман „Јелисијум: рондо“ а потом, пред крај године и “Орландова бура: четири новеле” (обе у издању „Новосадског културно-образовног круга“).
1

Ова дела потврђују тезу да је реч о аутору самосвојног, неуобичајеног прозног профила и стила.

Наслов „Орландова бура“ (преузет од прве новеле у књизи) асоцира на два дела књижевне историје - поему “Заљубљени Орландо” Матеа Бојарда (објављену између 1489. и 1495.) и славни еп “Бесни Орландо” Лодовика Ариоста (прва верзија се појавила 1516. а коначна тек 1531.); Петровић, сасвим у маниру постмодернизма, своје дело “удева” у овај низ мада се његов наслов може тумачити као варијација оба претходна дела јер своје темеље има и у поменутим књигама, односно њиховим тематским преокупацима.

Позивање на историју (реалног, литерарног односно митског света) видљиво је у свим новелама, почев од имена јунака (Орландо, Леминкајнен), цитата који следе после наслова а потичу из  укупног фундуса светске културне традиције (од  Светог писма, Песме о Роланду, српских народних прича, Калевале до средњевековних трубадурских и труверских песама) и поднаслова који баштине музичке термине (опера, рапсодија, рондо), уз хуморно-пародијски одмак у виду једне “курогоније” (!), што свеукупно уводи знатижељне читаоце у погодбени псеудоисторијски Средњи век који је позорница дешавања.

Наравно, оваква поставка литерарних “дасака које живот значе” недвосмислено указује на ауторово познавање предметне епохе из историјских књига и књижевности али и на знатно искуство ишчитавања дела из жанра епске фантастике, модерног настављача епова, митова и сага, које се огледа у карактеристичном односу према “живахној” псеудоисторијској свакодневици. Употпуњавању атмосфере значајно доприноси и коришћење архаизама односно старинска конструкција реченица, особито у дијалозима и описима призора-сцена кроз које се радња развија.

И сам распоред приповедака у књизи апострофира поменути дуалитет историцизма и жанровског: прва и трећа приповетка могу се сврстати у историјски  утемељена дела са елементима фантастике који су у функцији отварања неких од круцијалних дилема епохе или целокупне цивилизације (сусрета са крајем света у насловној приповеци, сумрака владавине старих богова и доласка новог у “Маријатином сину”); други и четврти сегмент (“Црy, Драгон, Црy”, “Галско целивање”) функционишу на матрицама епске фантастике пропуштеним кроз специфичну ауторску визуру која их издиже од жанровске рутинираности и безличности, подцртане хуморним одмаком који истовремено повећава уверљивост јунака – тачније антијунака Филиса, плаћеног мачеваоца са бројним нечасним манама и његовог друга Амарилиса, похотног вилењака који је постао луталица из жеље за авантуром али и због бега из брачних окова. Поменуте две новеле носе довољно потенцијала за читаву серију прича о (не)славним подвизима овог двојца у лако карикираним световима жанровске епске фантастике.

Ма колико различити били, сви Петровићеви јунаци су трагачи за сазнањем, спасом заједнице или пуком авантуром који се, када после већих или мањих мука стигну до свог циља, срећу не само са непознатим сутуацијама већ и са спознајом ограничености сопствених физичких и менталних снага: Орландо се врти у круг уместо да учини кључни корак, Леминкајнен не може да појми да његови богови нестају а да своју пропаст славе у гозбама и разврату, док двојац весељака-враголана мора да открије опскурне сексуалне моћи змаја отимача девица (које се не понашају чедно) као и моћ неуобичајеног лека за буђење успаваних лепотица/зачараних принцеза (не баш умилног понашања).       

Заплети новела знани су из бајки, епова и сага (препознатих у теоријској литератури, на пример код В. Ј. Пропа) односно из жанровке фантастике а Петровић их модификује и онеобичава према потребама својих замисли успевајући да дешавања учини свежим и полетним. На речено се надовезују и списатељско-занатске вештине мењања тачака приповедања, коришћење различитих жанровских модела као и неочекивани “упади” епизода које су формално изван тематског оквира што је добродошао модел за контрапунктирање одређених судбинских (не)правилности што свеукупно резултира деликатном поставком са низом нијанси и валера.

Речју, “Орландова бура” Живојина Петровића софистицирана је и интригантна прозе у стилистички заводљивом руху која се може ишчитавати у више значењских кључева и нивоа па стога дефинитивно заслужује пажњу искуснијих и амбициознијих читалаца.  

  Илија Бакић

EUR/RSD 117.3896
Најновије вести