Сукоб интелигентних паукова и људске врсте у роману Деца времена

У издању „Лагуне“ појавио се, у одличном преводу Горана Скробоње, роман „Деца времена“ Адријана Чајковског (1972), овенчан престижном наградом за научнофантастични роман „Артур Кларк“ за 2016. годину.
в
Фото: Промо

Тако је домаћа публика добила не тако честу прилику да упозна актуелно дело из водеће англосаксонске жанровске продукције. А у оквирима ње истовремено постоје различити правци и поетике, од оних који трагају за новим жанровским просторима, до других који понављају обрасце из ранијих „златних“ епоха. У делима потоњег смера подразумева се употреба свеколике жанровске иконографије са минимумом инвенције (или без ње) уз императивно поштовање рецепата како да се такво дело нађе на листама најпродаванијих књига. Адријан Чајковски, превасходно знан као коректан аутор епске фантастике, учинио је „Децом времена“ храбар искорак у непознато на шта се не гледа благонаклоно пошто издавачи и публика више воле да „играју на сигурно“. Наравно, писаца који су паралелно писали више фантастичких жанрова било је и у ранијим деценијама (Зелазни, Лајбер, Кинг) као и данас (Yорy Р.Р. Мартин је најпре писао научну фантастику па хорор, а сада епску фантастику). Да ће, после успеха, Чајковски наставити писање у научнофантастичним водама сведочи и роман „Деца рушевина“ (најављен за март 2019) који није наставак „Деце времена“ али се дешава у истом свемиру.

Чајковски је у „Деци времена“ заплео низ тема из „тврде“ научне фантастике (утемељене на егзактним наукама) односно „меке“ научне фантастике (окренуте друштвеним наукама). Прича се протеже на више од два миленијума и на два царства људске врсте која су неславно завршила. На заласку првог, пред фатални рат две политичко-економско-филозофске фракције, саботажом бива уништен пројекат стварања нове врсте на новој планети; преживљава само докторка Аврана Керн која је пројекат осмислила и која, телом у хибернацији а духом у компјутерској матрици, остаје у капсули-чувару изнад планете. Стицајем околности на планети се ипак одвија процес усавршавања једне врсте али не мајмуна, како је планирано, већ - паукова. Два миленијума касније до планете стиже брод-арка „Гилгамеш“ у којем је пола милиона људи у хибернацији. Брод је покушај да се спасе људска врста јер је Земља неподобна за живот па су научници и политичари другог царста, које је наследило остатке првог, одлучили да крену траговима претходника и нађу погодну планету на коју ће се населити. Капсула и Аврана не дозвољавају „Гилгамешу“ спуштање и упућују га до следеће тераформиране планете што ће, испоставља се, бити узалудна нада. „Гилгамеш“ се, трошећи последње ресурсе, враћа да насели планету по сваку цену... Друга приповедна линија прати развој цивилизације паукова која се, захваљујући генетском експерименту („паметном“ нановирусу), из генерације у генерацију развија превазилазећи биолошке датости. Врста учи да се брани од најезда мрава и епидемија, да ствара градове, комуницира на даљину, преноси знања потомцима, посматра свет и уочава правилности све до коначне могућности да комуницира са Гласницом на небу (капсулом и др Авраном) што убрзава развитак. Повратак yинова из врсте-творца (људи) отвара питања опстанка и уништавања опасности у то име. Пауци имају своје решење тог проблема, другачије од људског.

Чајковски се определио за поштовање законитости по којима „функционише“ Универзум и њихову логичну каузалну употребу; отуда „Гилгамеш“ не лети брзином већом од светлосне нити бродски безбедњаци витлају светлосним сабљама. Ипак, битан део поставке су „псеудонаучне“ технологије, каква је хибернација чија употреба је нужна како би јунаци-људи остали активни учесници у путовању које траје миленијумима (пошто бивају „успавани“ и „буђени“ тако да је њихов животни век дуг колико и путешествија). Основне идеје романа су на трагу постулата постављених у другој половини 20.  века и које је најбоље формулисао Артур Кларк тврдњом да човечанство има космичку будућност истраживача и колонизатора свемира. Истина, код Чајковског људи не одлазе са Земље у потрази за новим изазовима већ беже са ње пошто је постала непогодна за живот због људске бахатости или процеса које је немогуће зауставити. У „људском“ делу приче доминирају препознатљиве ситуације (трвења у посади, побуне и регресије у затвореној заједници, свемирске битке) које аутор није дограђивао тако да најинтригантнија линија овог дела приче остаје она о неизбежном понављању грешака предака. Део романа посвећен цивилизацији паукова је инвентивнији јер је писац морао да осмисли оригинална (не-људска) решења у чему је добрано успео. „Људска“ прича видно је мањкава на плану психолошког продубљивања личности (сведеног на препознатљиву карактеризацију утемељену на дужностима које ликови обављају; др Керн је оличење „лудог научника“ интелектуално нарцисоидног и спремног да опстанак врсте жртвује успеху свог пројекта). У „пауковском“ сегменту аутор је све потомке назвао именом „првог“ претка (од кога се наслеђују и занимања-специјалности) што се испоставило као успешно и убедљиво „везивно“ решење.

Епске размере приче утицале су на дужину романа који је, парадоксално, ипак прекратак јер су изостала појашњења одређених догађаја која би, да су исписана, продужила роман за пар стотина страница али би доживљај другачије стварности дефинитивно био импозантнији.  Општи утисак кваре и повремена недовољно убедљива решења а разлог њиховог „дешавања“ је пишчево тенденциозно усмеравање приче. „Деца времена“ су писана „у кључу“ класичне „тврде“ научне фантастике, са свим врлинама и манама које она носи. Чајковски је циљани модел успешно достигао и испунио на задовољство љубитеља такве жанровске литературе.

Илија Бакић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести