Овом последњем жанру припада његов роман првенац „Отаџбина“ (оригинално објављен 1992. а у „Лагуни“, која је Херисов домаћи издавач, 2002) као и роман „Други сан“ (оригинално објављен 2019. а у преводу Татјане Бижић и издању „Лагуна“ 2020). И док „Отаџбина“ припада поджанру „алтернативне историје“ у којој је Трећи Рајх победио у Другом светском рату и уредио свет по својој доктрини, „Други сан“ (као подсећање да су средњевековни Европљани у току ноћи спавали два пута са будном поноћном паузом од пар сату) опстаје у поџанровском окриљу „постапокалиптичке“ научне фантастике.
Конкретно, од пропасти савременог света каквог познајемо (и која се десила управо у пар наредних година) прошло је осам векова од којих су прва два било време потпуног хаоса. Ипак, ред је успостављен на челу са Енглеским краљем и црквом, а друштвена регресија заустављена је на периоду који приближно одговара 17. веку, пре проналаска парне машине. Осим у пар већих градова, људи, у великој беди, живе у малим сеоским заједницама. Власт је делом цивилна делом црквена и веома строга и насилна; забрањено је говорити о прошлости, тражити и поседовати артефакте из тих времена односно поседовати јеретичке књиге о прошлости, посебно дела припадника покрета „старинара“. У тако постављеном свету, млади свештеник Кристофер Ферфакс, добија налог бискупа да оде у забачено село Адикот Сент Џорџа, како би се побринуо за достојну сахрану страдалог оца Лејсија. Задатак би требало обавити брзо но, ствари се отимају контроли, од одрона који блокира пут за назад, Кристоферовог пијанства и открића да је отац Лејси поседовао забрањене артефакте и књиге, инцидента приликом сахрана, сумњивих околности Лејсијеве смрти, чудних односа међу сељанима. Најпре невољно и обазриво па све заинтересованије и страсније, Ферфакс се упознаје са малом заједницом, помаже у откривању тајни чудне бетонске грађевине на врху брда, улази у љубавну везу са удовицом локалног моћника а сада вереницом другог; сва та дешавања натераће га да се одрекне онога у шта је до тада веровао макар и по цену сукоба са ауторитетима који ће прекинути фатални сусрет са остацима дубоке прошлости.
Ферфакс је у вечној улози странца који ће уздрмати изоловану заједницу; странац ништа не подразумева, ниједна локално уважавана чињеница није му позната, ниједан ауторитет није упитан. Он је својеврсни ентропијско-нихилистички елеменат који неминовно ремети окоштале односе. Наравно, утицај новога је двосмеран па непознато окружење мења и младог Ферфакса и води га неслућеним стазама и стрампутицама. Научена догма не успева да га одбрани од духовних и телесних искушења. Брзина његовог посрнућа управо је потпомогнута незнањем и неспремношћу да се одупре спољном свету који постоји изван семеништа, његовог јединог окружења. Сусрет са стварним „бедним људима“ и реалним ситуација страдања, погибије али и са људима који су цео свој живот посветили трагањима, по цену страдања, робијања и телесних болести, успева да поколеба и преобрати Ферфакса. Откриће да је читаво замешатељство подстакао, режирао и контролисао бискуп стиже прекасно јер је млади свештеник већ заузео место на супротној страни.
На нивоу темељне поставке приче, дакле слома наше цивилизације (који није прецизније образложен) у помоћ треба призвати Цицерона и његову тврдњу (са којом се Херис очито слаже) да „Свака цивилизација сматра себе нерањивом; историја нас учи да то није истина ни за једну.“ Или како формулише професор Моргенштерна, „Лондон (се) у сваком датом тренутку налази на шест оброка од почетка гладовања“ и „друштво (је) достигло такав ниво софистицираности да је постало изузетно подложно потпуном краху“. Професора из романа његови савременици нису узели за озбиљно и свет се срушио.
На жалост, свако ко прати текуће медије лако ће открити да ова Херисова фикција већ има дубоке корене у нашој реалности.
Илија Бакић
