Управо ту негде треба потражити корене великог чуда које је у књижевности Пешић исказао, а то чудо је повезано с великом обновом вере и чистог доживљаја вековечности у људском искуству. Тако нешто сам осетио од првог тренутка мог сусрета с књижевношћу овог чаробног Ковиљчанина, па стога и дан данас с узбуђењем читам сами почетак Катмандуа. И то узбуђење је исто тако интензивно, специфично и моћно колико и чаробни почетак толиких ретких дела које сам заувек запамтио, на пример, На Дрини ћуприја Иве Андрића, Дервиша и смрти Меше Селимовића, Преображаја Франца Кафке, Странца Албера Камија, Сто година самоће Габријела Гарсије Маркеса и толиких књига које истински, неопозиво и дубоко памтим, волим и непрестано доживљавам. А Пешић каже: „Постоји само један Катманду на земљи и у васиони; сем ако није, како неки верују, одраз неког небеског града, али ни то не мења ствар, јер је тај одраз једини на земљи. Реч ‘сан’ најпогоднија је да се опише, али сан, то су слике и осећања и не могу се пренети. Прошло је више од годину дана од мог боравка у Непалу и сад, док сређујем белешке о томе, није ми добро, осећање да сам нешто неповратно, заувек, изгубио, опседа ме и прогони. Понекад сањам Катманду. Но, мука и буђење не траје дуго, јер знам да Катманду постоји. И тада се осећам као Адам који није истеран из Раја, већ га је, због жеље да види друга места, због свађе са Евом или тако неке ситнице, сам напустио и може се вратити кад хоће. И ја ћу се једном, поново, вратити у Рај који се зове Катманду.“
Стеван Пешић се, дакле, суочио са јединственим, у васиони непоновљивим чудом које има своје лично име и зове се Катманду. Али он зна да то чудо постоји на начин сна и да нема књижевног поступка који би могао - чисто вербално и строго књижевним средствима - да поново, у реалности, успостави такав свет сна. Ако хоћете да доживите сан, мораћете и сами да сањате или да научите да ментално функционишете на начин сна! А ако то постигнете, неће вам бити лако да опстанете у овом, реалном несрећном свету са толико мука и патњи да би вам се понекад могло учинити како би лакше било да сна о сну и рајском постојању и нема. Но, то је чиста грешка човековог испразно логичког закључивања. Јер увек је лакше живети кад знамо да Катманду или Рај одиста постоје! И кад знамо да вреди се посветити томе да сећање на Катманду или Рај у себи непрестано обнављамо! Као што је утешно и благотоворно и то што знамо да у српској књижевности постоји Стеван Пешић, да се њему увек можемо вратити и на тај начин обновити драгоцени сан о рајском бивању ван свих времена и ван свих патњи без којих човек, бар на овом свету, и не може да постоји. Стеван Пешић је велика утеха коју нам разуздана имагинација може прибавити у настојањима да некако умиримо све оне болове који су се појавили јер је човек, жељан сазнања добра и зла, заувек напустио Рај. Тај сан о Рају појављује се и у облику тихе, дискретне Пешићеве књижевне славе, па њу ваља, у себи, непрестано да зазивамо и обнављамо! Обнављајући њу, ту славу, ми обнављамо себе, и језик, и културу којој припадамо: ми обнављамо живот сам! И обнављајући све то, ми живот, заједно са Стеваном Пешићем, непрестано славимо! Тако постојимо у сталном разговору, у ослушкивању и изговарању, постојимо у садејству, у отвореној комуникацији и у пуној саборности! Зато смо се данас и окупили да заједнички призивамо и хвалимо Стевана Пешића! Да тиме призивамо и хвалимо ону заносну мистерију коју ово тло овде чува и преноси новим генерацијама! Људи зависе од тла на којем су израсли, али исто тако расту и на маштаријама и сновима који их узносе!
Иван Негришорац
