Кољада је прошле године био гост Фестивала савремене руске драме у Београду и аутор је 120 драма које су преведне на многе светске језике и играју се од САД до Аустралије.
"Кокошка", "Праћка", "Полонеза Огинског", "Мурлин Мурло", "Бајка о мртвој царевој кћери", "Кључеви од Лераха", наслови су Кољадиних драма које су изведене у насим позориштима.
"Шупљи камен" у режији Татјане Мандић Ригонат и у преводу Новице Антића говори о смислу чобековог постојања у такозваном "трећем добу".
У представи играју Бранка Петрић, Љиљана Стјепановић , Рада Ðуричин, Милан Лане Гутовић и Катарина Марковић.
Осим Катарине Мрковић, све глумци који су већ зарадили пензију.
Кољада наглашава да га чини изузетно радосним што ће вечерас на сцену "Вука" изаћи старији глумци.
"Чуо сам да је реч о изузетним глумцима, али још је важнија њихова жеља да не заврше живот окопавајући башту или седећи на плажи. Кажу да се на западу према старијим људима боље односе. У Русији се према људима који су заслужили пензију односе као према неким стварима за отпад. Код нас људи одлазе у пензију са шесдесет година. После тога врло брзо оду и из живота, јер се осећају непотребнима. Једноставно се угасе изнутра. Имам шесдест година и већ сам постао пензионер. Зато су ми људи о којима сам писао врло блиски" казао је Кољада.
Славни писац каже да у Русији постоје беке и бакуте.
"Бака чува унучад, спрема по кући, весели са фамилијом, а бакуте су оне које седе на клупама на парковима и добацују младим људима ''Види ову проститутку, види овог наркомана...''. Моја драма хоће да ободри пензионере да се не претварају у злобне старце које мрзе све што је младо", казао је Кољада.
Он каже да је имао пуно среће јер већ 25 године предаје драматургију на факултету.
"Стижу увек нове генерације и ја заједно са њима имам и живим нови пулс живота. Тај култ младости постоји свугде...са 37, 38 година више неће нигде да вас запосле. То је тако...То је живот." казао је Кољада.
Савремени руски класик како га медији често зову посетио је синоћ Атеље 212 где је изведена представа "Осећај браде" Ксеније Драгунске у режији Мие Кнежевић.
Кољада каже да је на сцени видео изузетно младе, сјајне глумце.
"Радујеме што последњих година у Јекатеринбург, дакле у руску провинцију, долазе и позоришта из Србије. Српска и руска глумачка школа су доста сличне и то нас веже, али увек моји глумци могу да науче нешто од српских колега и обрнуто", казао је Кољада.
За њега је нема сумње да ће позориште постојати вечно.
"Већ је позориште преживело свашта у ових хиљаду година колико постоји. Нема те технолошке новотарије која ће укинути позориште. нема уметности у којој у једној сали седи 300 људи, гледа представу а заправо је у главама тих људи 300 представа. Свако од тих људи има своју емоцију, доживљај и промишљање представе. Позориште је нешто невероватно живо и ништа не може да га замени", рекао је Кољада.
Јунаци његових драма су углавном обични људи у вртлогу транзиције.
Кољада истиче да сада у Русији људи живе боље у односу на беду и ужас који су проживљавали деведестих година прошлог века, али да без обзира на то јаз између најбогатијих и најсиромашнијих је веома велики.
"Мене то као писца и човека веома растужује јер је у фокусу моје стваралачке пажње мали човек и његови проблеми. Немам појма шта ради милијардер који крстари по средоземном мору, а баш много то ни не занима. Увек ми је било занимљивије шта се дешава са обичним људима који живе у некој новоградњи на шестом спрату у предграђу Јекатаринбурга. Тамо се дешавају шекспировске страсти", казао је Кољада.
