Профил овог необичног документарца органски проистиче из начина деловањха Бориса Бакала, позоришног и филмског редитеља, глумца и перформера, чије су представе приказиване од загребачког Театра &TD, преко Атељеа 212, до Пиколо театра (Милано), а пројекти, изложбе и перформанси представљани широм света, од Болоње и Њујорка до прашког „Квадријенала“.
„Витић плеше“ јесте изузетни документарац, али и завршница једног уметничког пројекта, отпочетог 2004-е. Главни „јунак“ филма је једна загребачка стамбена зграда, Витићев небодер: настао крајем педесетих, као пример уклапања модернистичке архитектуре у урбано окружење, ово ремек-дело архитекте Ивана Витића је, услед друштвених околности и небриге постепено постало терет за станаре, као и опасност за околину – али, срећом, и повод за Бакалов вишеструки ангажман. Радња филма, наиме, предочава дводеценијску борбу станара Витићевог небодера, али и самог Бакала и „Бацача сјенки“, да се ова зграда обнови - борбу која, како сами аутори кажу „постаје метафора цијелог хрватског и еуропског друштва.“
Обухватајући раздобље од петнаестак година, Борис Бакал кроз архивске снимке, сведочења бивших и садашњих станара небодера, понашање медија и представника власти, показује међузависност уметности и живота „преломљену“ кроз судбину архитектонског дела: кризу солидарности, немар према „социјалистичком наслеђу“ (али и мањкавости тог наслеђа). Са друге стране, одбацивши став „неутралног документаристе“ и укључивши се лично у борбу за спас ове зграде, аутор гради други, још важнији слој приче – драму искушења и шанси произашлих из сусрета самог уметника са стварношћу. За природу тог укључења типична су три момента. Тежећи да што ефикасније станарима у њиховим настојањима, Бакал је чак изнајмио стан у „Витићу“, провевши у њему више од две године, бодрећи, слушајући, саветујући. Потом, са сарадницима и ретким радозналцима је организовао тобожње састанке „проширеног кућног савета“, све док на њих није привукао и већину самих станара. Најзад, аутор је истрајно ширио фаму о Витићевом небодеру као заштићеном споменику културе - све док он није и званично добио тај (заслужени) статус!
Срж Бакаловог уметничког приступа, међутим, најуверљивије оличава један „ефемеран“ призор у завршници: премда се „хепиенд“ (коначна обнова) већ назире, Петар, дугогодишњи председник кућног савета и највећи борац за спас небодера, принуђен је на селидбу, јер му је, након бројних неуспешних реновирања, стан трајно упропашћен услед цурења водоводних цеви. Истовремено, овај призор поентира и Бакалово ауторско и људско уверење да данашњи уметник не може бити трибун, већ првенствено будни „поправљач“ у џунгли стварности. Јер, у уметности, као и у животу, увек „нешто цури“, а поправкама - никад краја.
Светислав Јованов
