ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Возови европске класе

Ово је прича о возовима који су имали, поред уобичајене, и једну, до последњег трена скривану, намеру – одвозили су своје путнике до логора смрти.
t
Фото: Pixabay

Својевремено, Данило Киш је рекао да би ваљало написати роман о возовима. До краја живота је правио белешке, скупљао грађу за један такав роман, али прерана смрт га је омела у томе. Успео је, само, да један свој роман посвети Оцу, који је био аутор Реда вожње аутобуског, бродског, железничког и авионског саобраћаја. Иако је првобитна идеја Кишовог оца била да напише треће издање класичног саобраћајног бедекера, рукопис је временом постајао необични спис у коме се врши покушај споја свих градова, мора, копна, небеса и меридијана, са примесама побуне против Бога и стварање нове религиозности на темељима пантеизма. Ова прича, малог обима, нема тако велике претензије, али настоји да се креће на истим колосецима, уским, затвореним вагонима, са задржавањем на истим железничким станицама.

Фото: Youtube printscreen/Film na TV-u

У возу сам са именом Иве Андрића, на релацији од Београда до Будимпеште (ја, наравно, улазим у њега у Новом Саду, задржавам се у Суботици, због уобичајене царинске контроле, и не могу да се не помислим: ево града у коме се родио Данило Киш!, а потом, мало даље, преко Палића се стиже до Хоргоша, у коме је рођен Александар Тишма, али ми не идемо према том граничном прелазу, већ према Келебији). А пре тога пролазимо станице: „Нови Сад, Југовићево, Руменка, Кисач, Степановићево, Пашићево, Бачко Добро Поље, Врбас, Стари Бечеј, Сомбор, Нови Врбас, Фекетић-Секић, Мали Иђош, Бачка Топола, Зобнатица, Жедник, Верушић, Наумовићево, Александр. Прв., Суботица”. У ствари – не, тако пише у Реду вожње, Едварда Киша. Али он је из 1938. године. Краљевина Југославија, за коју је написан тај Ред,  врло брзо се распала. Убрзо за њом је, можда овом истом пругом, кренуо према логору у Аушвицу-Освјенћиму, његов аутор, „убоги средњоевропски Јеврејин”. И нестао у виду дима.

Фото: Youtube printscreen/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

Док ја путујем, неке од пописаних станица не постоје више, поред осталих, и она са именом мог родног места (које и даље постоји, али се возови више не заустављају на месту где је некад била станица и табла са његовим именом, јер је место поприлично удаљено, тако да путовање возом одавно није економично), другим местима су имена промењена, ништа необично, кад знамо да се, од тада, три пута променио и назив државе. Док сам се возио Ивом Андрићем још увек је то била Југославија. У повратку је, уверио сам се касније, имала друго име.

Јануар је, од Суботице, до Будимпеште, поља су бела, покривена танким слојем снега, из кога провирује земља, црна, ораница, сасвим налик на странице књиге коју читам – бела хартија, са црним словима.  На снази је зимски ред вожње: воз за Краков полази у 19 часова. До последњег тренутка не зна се са ког перона. Воз однекуд стиже, потом се исписује перон, док глас спикера, мени неразумљив, иако гласан, помиње нешто као вагањок. Вучем своју торбу, испуњену књигама, и трагам за возом који се зове Cracovia, Krakowiak, Краковљак, а требао би се звати, да је правде, Тадеуш Боровски. Уистину, ја бирам трасу кроз Словачку, преко Кошица, до Кракова, иако је ближа траса према Катовицама, али тада бих морао да имам две визе, и чешку и словачку.

Пречицом путују они којима те визе нису потребне, а идентичном трасом некад су путовали Јевреји из Новог Сада (који су били сабрани у Синагоги, пре транспорта, 1944. године, како то описује Тишма у Књизи о Бламу) и Суботице (као и из околних војвођанских места, међу њима је, свакако, и  Е.К.), потом из Будимпеште (међу тим Јеврејима је и четрнаестогодишњи Имре Кертес), тим, или неким другим путем, свеједно, али у истом правцу, према Auschwitz-у, депортовали су Јевреје из Беча, Прага, Амстердама (међу њима је била и Ана Франк), из Италије (у једном од њих је био и италијански писац, јеврејског порекла, Примо Леви) и других европских места...

(***)

Ова прича о возовима, могла би да буде прича о ратовима, логорима, прогонима и уништењу. О онима који нису преживели и о онима који су преживели са свешћу о том злу.  Поново се вртимо у круг, као и возови, који и даље иду од једне до друге станице, и назад.

Зоран Ђерић

 

EUR/RSD 117.1277
Најновије вести