Константин Бранкуши, један од оних уметника чије име се трансформише у више култура спајајући се у један универзалан ток визуелног света у којем није вајао фигуре него мисли, како је тврдио његов учитељ из Таргу Жиуа, места покрај његовог родног села Хобица – знајући да су његове мисли заправо симболи, метафоре и алегорије. О уметности је учио у три школе, у Крајови, Букурешту и Паризу.
На самом почетку изложбе можемо видети задивљујући анатомски „Екорше“ који се сматра знаменитим достигнућем букурештанске школе уметности. Израдио га је заједно са својим професором Ђеротом и на њему сагледавамо двојну перспективу људског тела, уметничку и анатомску. Након окончане треће године студија, напушта Румунију у 28. години живота и одлази у Париз. Захваљујући добрим везама међу румунским имигрантима стиже до румунске краљице Марије која је издејствовала код чувеног Родена да га прими у вајарски студио. Врло брзо га је напустио схвативши да је Роден тврдоглав баш као и он и „да у сенци великог дрвета не расте ништа“. Школу лепих уметности уписао је 1905. године у класи Марсијеа када на Јесењем салону настаје уметнички скандал XX века – фовизам. Нове идеје преплавиле су центар уметности када у Паризу Бранкуши излаже први пут 1906. године на Националном салону дело „Портрет мушкарца“. У маркирању одвајања од свог учитеља Родена креирао је скулптуру под називом „Молитва“ док је радио на својој првој великој поруџбини за надгробни споменик адвоката Станескуа. На изложби у Темишвару су и дечије главе под називом „Понос“, „Глава детета које спава“, „Глава првог корака“ и фотографије мртвих природа са поетичним називима као што су „Почетак света“, „Мртва природа са Ледом и Први плач“ али и живописни светлописи вајареве музе Ејлин Лејн у румунској народној ношњи. Знаменити скулптор први атеље имао је у улици Плас Дофен на шестом спрату где на леђима износи камен из париских катакомби. Од једног од тих блокова извео је и своје чувено дело „Пољубац“ 1910. године, синтезу модерне скулптуре, стилизовану и концептуалну, насталу у духу Пикасових Авињонки, сву у одбацивању академизма, у тренутку када од јавности добија прва озбиљнија признања. У повратку архаичном, „платонском виђењу“, Бранкуши је остварио дијалог са модерним скулпторским језиком али и романичким наслеђем катедрала, из јединственог блока – „камена којег зидари одбацише“.
Пропагански концепт „Капије пољупца“ као „реализован сан“ у Таргу Жију, дело је поетске репрезентације Љубави, на изложби представљен као универзални пројекат који наговештава његово ремек дело „Стуб без краја“, бесконачну уздигнуту форму о којој је писао као „о вечној песми која нас приближава бесконачности, изван сваког бола и површног уживања“. Егзотични портрети „Данаиде“, „Муза“, баш као и бронзани портрети мађарске сликарке, вајареве велике љубави, нестале у вихору Првог светског рата – Маргите Погањ, попут образа Богородичиних црта око којег је јавност нагађала да ли се ради о портрету жене или јајета, настали су у исто време када Бранкуши ради на студији главе „Нарциса“. Да је Бранкуши био утемељен у традицији румунске културе и предања потврђује и доминирајућа тема птица у његовој уметности. „Мајастра“ скулптуре из 1910 – 12, заједно са „Златним птицама“ из 1919 – 23, и „Птицама у свемиру“ из 1923 – 41, које означавају легенде и митове Овидијевих метаморфоза, снажно реферишу на магичне птице из румунског фолклора.
Константин Бранкуши један је од ретких вајара који је свој сан остварио. Пут од замисли до реализације забележен је и на овој изложби, где видимо на који је начин Бранкуши, заједно са румунским инжењером Стефаном Горгеску Горјаном радио на комплексном пројекту „Бесконачног стуба“, најпре названом „Стуб захвалности“ посвећеном горжанским херојима погинулим у Првом Светском рату у Таргу Жију, граду његовог детињства. Бранкуши је био усамљеник, мудрац, бунтовник и неумољиви радник. Родио се у Румунији а живео пола века у Француској највише познат у САД. Једном је написао: „Мој живот је био низ чаробних догађаја“. Доста од импресивне монументалности “свеца са карпата на Монпарнасу” можете видети до 28. јануара 2024. Не губите време.
Данило Вуксановић
