Био је дугогодишњи члан УЛУВ-а и Ликовног круга петроварадинске тврђаве. У токовима војвођанске уметности он се премијерно јавља самосталном изложбом 1997. године, у време изузетно динамичних и занимљивих дешавања на нашој ликовној сцени која је у доброј мери била условљена бурним кризним догађајима југословнског и српског друштва. Бошковић је адекватно реаговао; људи на његовим сликама су приказани у загрљају технологије, спутани су чудним везовима "прикопчани" на справе којима није лако открити право порекло и функцију али које су у слици представљале прецизни визуелни симбол и одредницу човекове угрожености, фрустрираности, спутаности, алијенираности. Такво сликарство Александра Бошковића, данас је то још видљивије, представља прецизну дијагнозу света из времена прекретнице векова и миленијума а током које је овај уметник живео и стварао.
Временом је Бошковићево сликарство претрпело значајне промене. Његова слика је све више постајала поље у којем је уметник испољавао и презентовао властиту осећајност и сопствено непристајање на карактер света у којем је све више долазила до изражаја "употреба човека". Снажни технолошки прогрес је врло брзо стављен у функцију владајућих и корпоративних структура, Ствара се апсурдна ситуација у којем силина прогреса веома брзо постаје главни агенс дехуманизације и моралне деградације. У Бошковићевим сликама је видљиво непристајање на такав свет, на такве односе - он одустаје од фигурације и окреће се апстракцији изузетно снажних и "тешких" гестова. Његова апстракцији потврђује празнину и изолованост из друштва испуњеног падом моралних норми и вредности. Његова експресивна слика је нудила специфичну естетику, ликовну мисао у којој је све засновано на примарном дејству основних елемената слике (линија, боја, материја, гест...), на поступак којим је могуће успоставити нове у хуманије односе и тако превазићи осећај пресоналног и социјалног безнађа.
Александар Бошковић је, као дугогодишњи запосленик Музеја Војводине остварио читав низ графичко-дизајнерских решења каталога, плаката, брошура и изложби. Бавећи се, углавном прошлошћу и музејским артефактима, Бошковић је вечито настојао да све сликовне, факсимилне и друге чињенице, поштујући њихов историјски значај, у својим графичким решењима презентује језиком савремености, те да тако посматрачу - у визуелном смислу - олакша перцепцију историјских чињеница. Његова решења насловних страна, каталога и изложбених плаката потврђивала су га као врсног графичког дизајнера, достојног чувене "школе новосадског плаката".
Александра Бошковића је изненадна смрт зауставила у његовом зрелом стваралачком добу, у тренутку када је својом уметношћу могао да досегне изузетно значајне домете. Ипак, дело које оставља за собом одиста адекватно сведочи о духу времена у коме је живео и у којем је изградио властити уметнички идентитет, о карактеру доба у којем је настојао да спасе своју искрену и сензибилну људску и уметничку душу.
Сава Степанов
