3+2: Чардаш рок тиражнији од Лепе Брене

И најприљежнији хроничари популарне културе и естраде тешко да знају да 1986. најтиражанији у Југославији нису били „Бијело дугме”, „Плави оркестар”, Лепа Брена, Халиди - Муслимовић и Бешлић, нити Мирослав Илић, већ тада код нас мало знана темеринска група „3+2”.
њ
Фото: Youtube Printscreen

Продала је званично 630.000 примерака свога дебитантског албума „Јесења ружа”, што би по статистици значило да је свака мађарска породица у СФРЈ купила бар по три-четири плоче. (Међутим, добро обавештени извори тврде како су запослени у „Југотону” те године поделили дебеле вишкове, захваћујући том што је у трећој смени доштампано још 900.000 нерегисторованих, па тиме и неопорезованих носача звука.)

А све је почело неку годину раније када су се браћа Буђи, Јанош, Ђула и Золтан, доселили у Темерин из маленог села Јерменовци, на ободу Делиблатске пешчаре и за свој ансамбл ангажовали још двојицу локалних музичара. Пре него што је отишао да ослужи своје у ЈНА, фронтмен Золика је десетак касета са песмама снимљеним у суботичком студију Габора Ленђела (током седамдесетих клавијатуриста и вођа легендарне сарајевске хард-рок групе „Тешка индустрија”) донео у Радио Темерин на процену потписнику овог текста и Јожефу Варги, руководиоцу месног Центра за културу „Пап Пал”, који је убрзо постао менаџер бенда. И већ након првог слушања, велико изненађење: класична рок постава са две гитаре, басом, клавијатурама и бубњевима - ништа цимбало, виолине или тамбуре разних врста, карактеристичне за мађарски традиционални мелос - свирала је нешто што је било тешко жанровски одредити - пре свега мађарски фолклор, али и српске народне и забавне песме, као и светске хитове, обрадили су у модерним аранжманима, што је, кад већ није имало бољу одредницу, прозвано „Lakodalmas„ или „Bugyi rock„. Пратили су тада актуелан тренд домаћих народњака, којима је постала тесна лајковачка пруга, моравска „двојка„ и незаобилазна хармоника „Далапе”.

Било је увек (пре)пуно на бројним веселицама свакојаких повода где су позивани широм Војводине, али никако нису могли наћи издавача, па су тако многи таленти пропали само због тога што Нови Сад није имао своје дискографско предузеће. А онда се десило чудо невиђено, јер је неко из комерцијалног сектора „Југотона” визионарски поверовао пословођи суботичке продавнице своје фирме, који је гарантовао да ће сигурно продати бар 10.000 плоча групе „Három plusz kettő”. Прагматични Загреб је први промовисао београдске новоталасне групе, али није био гадљив ни на профит од народњака са балканске источне стране (сад их погрдно етикетирају као цајке), па је дотад непознатим Темеринцима касније уручио силне златне и платинасте плоче.

Мега и гига тиражи „чардаш рока” очигледно су отишли на тржиште Мађарске, па је дошло време да се тамо и промовише. Међутим, то није било баш скроз једноставно, јер је, нашавши се на самом ободу блока Варшавског пакта, вишедеценијски мађарски лидер Јанош Кадар примењивао „гулаш социјализам”, односно његову нешто мало мекшу варијанту, па рокенрол није третиран као измишљотина трулог Запада, већ постао етаблиран и помаган. Пунили су чак и стадионе „Хобо блуз бенд”, „Метро”, „Фонограф”, а „Локомотив ГТ” или „Омега”, чак имали и интернационалну каријеру и хитове, те наступали у Јапану и САД (истина по кампусима и дворанама тамошњих колеџа), па онај део јавности који није био склон фолклору, па макар био и домаћи, нарогушено је дочекао најаву наступа тамо неких анонимуса са периферије бивше краљевине Угарске.

Међутим, публика се више пита од „елите”. Круна турнеје је 1987. био концерт у самој престоници, за који је продато чак 12.000 улазница (више него што је успело Тини Тарнер или сер Елтону Џону), популарност „3 + 2” се више није могла заобилазити и прећуткивати, па је књигу посвећену феномену групе написао Геза Ришко, угледни новинар из Будимпеште. Захваљујући Темеринцима, наредних година постали су и међу северним комшијама популарни непарни балкански ритмови.

У више наврата ишли су на турнеје по Румунији, Западној Европи, САД, Канади и Аустралији, углавном тамо где постоји бројна мађарска дијаспора. Снимили су више од 20 албума, продатих у не зна се колико милиона плоча, касета и ЦД-а. Да се на „ 3+2” може добро зарадити схватила је и мађарска филијала светског концерна „Сони”, који им је 2005. штампао компилацијски ЦД „Újra Itthon„.

Након скоро четири деценије каријере и са завидном километражом, у доста подмлађеном саставу, група више не мора да превише и пречесто окапава по студијима и снима нове песме јер имају довољно старих да могу одржати и десетак концерата а да не понове исти репертоар. Са стеченим репутацијом и даље могу да бирају колико ће, када и где да свирају.

Миле Милојевић

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести