При томе су поменути афинитети уметника, али и публике према одабиру неких од најлепших и најпопуларнијих композиција концертантног и симфонијског репертоара, какве су и Концерт за виолончело и оркестар у ха молу Антоњина Дворжака и Пета симфонија у е молу Петра Иљича Чајковског, допринели да препуни аудиторијум новосадске Синагоге буде, као ретко када, уједињен у чудесној и јединственој осећајности с одличним извођачима и заједничком доживљају прекрасне музике.
Већ од првих тактова турбулентно започетог Дворжаковог остварења, били смо сведоци готово опипљиве мотивације сигурних, одлично уравнотежених појединачних оркестарских група, које су промптно реаговале на захтеве диригента усклађене и са замислима виолончелисте, желећи да му сви заједно пруже што безбеднију подршку и амбијент за очекивано, полетно и природно музикално свирање и обликовање аутентичне, заокружене музичке слике. Суђићев јасни гест и изразити диригентски нерв, искусно и подстицајно их је све заједно усмеравао како у сливеном повезивању музичког тока и вајању компактног звука , тако и логичном грађену целине, чему су изванредно допринеле и све уживљено донете партије бројних солистичких инструмената, транспарентно проткане кроз густо симфонијско ткиво.
У непрестаном трансформисању и заоштравању тематског материјала размењиваног између виолончелисте и ансамбла доминирала је истовремено импулсивна и мисаона деоница водећег инструмента, коју је Пејчић нијансирао дивно обојеним звуком, пођеднако пленећи и фином виртуозношћу, али и снагом и мекоћом израза. Свирао је лако и скоро „ноншалантно“, младалачки слободно, али и врло фокусирано, и у односу на свој 21-годишњи узраст веома слојевито, у свим тренуцима пружајући концентрацију свих личних музичких квалитета, почев од техничке дорађености, до изузетног тона свог савршеног, раритетног инструмента (градитеља Ђузепа Гварнерија из 1694), нарочито израженог у прелепој лирској мисли, изреченој најпре у топло озвученим хорнама првог става.
Потпуно усредсређена и дејствена оркестарска сарадња, с пажљиво уплетеним издвојеним деоницама дрвених дувачких инструмената, с низом кантабилних линија виолончела, посебно у појединачним контрапунктским дијалозима с флаутом, кларинетом и фаготом, красила је извођење централног медитативног става, тим дирљивијег у односу на маршевске ритмове и декламациону мелодику првог. Експресивни поетични слојеви чешких интонација обасјавали су и брзи, страствено изведен финале, пре свега изражени у играчким фолклорним ритмовима, али и распеваним, као на еолској харфи покренутим челистичким епизодама, да би после завршног концертантног „заигравања“, дело нагло утихнуло у контемплативно смиреној резигнацији, у садејству свих, јединствено инспирисаних интерпретатора.
С још више сугестивности, у другом делу вечери, остварено је тумачење Пете симфоније у е-молу Петра Иљича Чајковског, композиторове Симфоније судбине и једног од његових аутопортрета. У многима, а сигурни смо и Бојану Суђићу омиљеној оркестарској композицији, он је подвукао озбиљност и интензитет, али и сва супротна расположења и драматичне обрте, водећи је од одмерене, дубоко „издисане“, мрачно погружене атмосфере уводног, суморног посмртог марша (чији ће се судбински мотив, односно тема, лајтмотивски кретати кроз све ставове) до експлозивне завршне кулминације. Упечатљивост њеног излагања у дубоком регистру кларинета, ангажовано је пренета и на њену појаву у другим групама инструмената и доминацију тамних боја у првом ставу, али и на велике динамичке успоне и градације кроз све његове сегмента.
Огромни контраст заносне сентименталне мелодије у емфатичним гудачима, као друге теме (која се колеба између радости и туге) суптилно је потврђен и у проосећаној кантилени лаганог става, изнетој у смиреној, широким дахом испеваној деоници соло хорне, настављеној потом у такође одлично експонираној обои и кларинету. Трократна појава „застрашујућег“ мотива судбине у овом, специфичним полифоним кретањима и раскошном словенском осећајношћу обележеном ставу и наглашено валцерски карактер фантазијски певног трећег, биле су још неке од најзапаженијих етапа оркестарског предавања.
Кулминација енергично бурног и бујно инспирисаног извођења заблистала је у химничком завршетку у целини маестетичног финала (с наглашеним обрисима свечане корачнице израсле из мотива „судбинске теме“), захваљујући максимално концентрисаном и удубљеном оркестру и сигурној руци и сугестивној персоналности Бојана Суђића, коме је ово трећа успешна сарадња с Војвођанским симфонијским оркестром. Подстакнуто снажном ритмичком енергијом и блеском у лименом корпусу, његово ведро, управо радосно креирање тријумфалног слављења победе живота и уметности, и још једно расположено понављање одломка с „фатумском“, у дурски карактер оптимистички метаморфозираном темом, крунисано је огромним одобравањем и овацијама одушевљеног аудиторијума.
Марија Адамов
