Победник „Златне тамбурице” 2015 и аутор чувене химне „Тамбурица феста” представиће композиције са недавно издатог албума „Тамбурашки штим” као и премијеру нове песме коју ће извести гошћа на наступу Данка Стоиљковић, у пратњи Великог тамбурашког оркестра РТВ, који је и снимао овај албум.
- Наступ је у оквиру јавне радијске емисије „Песмо, срце ми огреј” која постоји већ 2 деценије и кроз коју су прошли многи значајни уметници из целог региона. Емисију води и уређује господин Јован М. Јовановић и директно ће се преносити на таласима радио Новог Сада 1, а улаз је слободан - рекао је шармантни Ђорђе Чавић позивајући све љубитеље нове тамбурашке музике на наступ.
Како је настао албум „Тамбурашки штим”?
- Често би на свиркама песме које сам волео добијале неке нове облике, у зависности од људи које су ме пратили и тренутног расположења. Тако су настале тамбурашке верзије великих поп хитова. После много наступа са ВТО, наше заједничко музицирање је једноставно сазрело и решили смо да то и забележимо. У време када је већина музике компјутеризована, публика је добро прихватила албум који је другачији и снимљен искључиво са живим инструментима. Поред споменутих обрада, на албуму има и мојих ауторских песама са којима сам наступао по фестивалима тамбурашке музике.
Како су реаговали композитори песама које сте обрадили?
- Без обзира на то што снимање обрада захтева пуно папирологије, имао сам среће да од свих композитора добијем позитиван одговор. Такође, било ми је задовољство да се и лично сретнем са неким легендарним композиторима као што је Војкан Борисављевић, тако да је и тај део посла на крају постао задовољство.
Како публика прихвата нову тамбурашку музику? Да ли је заживела у кафанама, клубовима, на прославама?
- Драго ми је да оваква форма тамбурашке музике полако добија и своју публику, то иде мало спорије али сигурним корацима. Посебно ми је драго да ми се јављају и млађе генерације које до сада нису имале превише афинитета према овој музици. Неке песме са албума како што је „Тамбурашки штим” и „Лепа Новосађанка” се већ свирају у Новосадским кафанама, а такође и „Бећарски понедељак” полако добија своје место, без обзира на то што има пуно текста.
Да ли песме пишете с лакоћом или пролазе бројне исправке и преправке?
- Постоје песме које се пишу занатски, с којима се често борим јер су на задату тему и емоцију, али има и оних које настају у тренутку, инспирисане животом, од најдубљих емоција до чудних кафанских прича, попут маратонског хедонисања над карираним столњацима, где се врте углавном исте приче, полако се надограђујући, подстакнуте чашицом-две, попут оних у 1001 ноћи, само што се овде одлаже одлазак кући, односно отрежњење, које сваки пут буде попут мале смрти.
Може једна прича из 1001 кафанске ноћи?
- Приче чувам за моменат кад добијем колумну у „Дневнику”. Имам и наслов: „Исповест кафанског музичара” или можда „1001 прича кафанског музичара” (осмех).
Да ли је неминовно да кафана постане део живота кад сте музичар?
- Кафана је део живота многих професија и у кафани се дешава много тога што није везано само за музику. Нама музичарима, кафана је место где су настале најпознатије песме које трају деценијама.
Да ли сте икад пробали артичоку или footing које спомињете у песми „Бећарски понедељак”?
- Ма ко зна шта све човек проба после чашице-две (осмех). Али, да уозбиљимо причу, то је био протест против спартанских трендова који се данас промовишу и праве неке људе без мириса и укуса којима озбиљно фали севдаха и талента за уживање.
Против чега још протествујете, односно шта још не волите?
- Ја све волим. Толико, да следећим албумом враћам љубав на велика врата.
Да ли то значи да ће бити више љубавних песама?
- То значи да остајем веран љубави према тамбурама али ћу ићи у неконвенционалном правцу, који ни сам себи тренутно не бих могао да објасним тако да нисам сигуран где ће то да ме одведе. Сигурно ћу, поред својих ауторских песама, ставити и неке од текстова и музике који ми стално пристижу тако да из мог искуства нашим ауторима не мањка креативности.
Снежана Милановић
