У њеном случају, „Дођо“ би био прави мали храм, али лепоте и музике. Борба се и у овом свету подразумева. Можда и зато Дуња више није сама, са гитаром. На Фестивалу уличних свирача у петроварадинском подграђу, у суботу, Доџо је наступила са истоименим, новооснованим бендом, који је спреман и за прво званично издање.
– Заволела сам клавир још од десете године. Заволела сам слободу. Имам дислексију и слабо видим, јако ми је било тешко да учим по нотама, али сам понављала шта професорка одсвира. Кад сам добила задатак да одсвирам како ја мислим да треба, са емоцијама, осетила сам слободу интерпретације музичког дела и почела да стварам свој свет, да се увлачим у њега. Волела сам да се играм. Свирање, спорт, све где мозак мора да контролише тело. Док сам била млађа мислила сам да не морам ни да вежбам, али кад сам села да видим шта могу да урадим кад стварно вежбам, отворио ми се још један нови свет. То ми је најлепше у вези музике, константно се нешто дешава. Истражујеш овај звук, онај звук, текстове, боје, различите гитаре, појачала. Константно се нешто мења и тече као река што тече – објашњава Дуња своју везу са музиком у једном даху после одличног наступа на Фестивалу уличних свирача, поштеђеног кише из облака, али са кишом емоција и звукова који више нису само ревербовани, емотивни амбијентални напеви уз гитару, налик на америчке и британске хероине рокенрола, него сад са бендом и ритимчки врло сложене композиције, које иду у корак са светском савременом кросовер сценом у пољу укрштања хеви-метала и трип-хопа.
Стално се мења се и твоја фризура, мења се твој музички израз, а променио се и Фестивал уличних свирача, шта мислиш, за почетак, о томе?
– Сваке године идем на овај фестивал зато што ми је супер да чујем толико различите музике. Још кад је био у Змај Јовиној неко је свирао на ситару рокенрол... Вау, како сад ово!!?! Некако је слободан, па се и ја осећам слободно у тој атмосфери. Прошле године је било фантастично... Мени лично је бољи од Егзита јер је више фокусиран на живу свирку, што је моја преференца. Волим да идем на таква догађања. Сад су додали још два стејџа и страва је, још више музике, јако ми је лепо.
Шта се десило са твојим ван мен бендом, скраћено може и ву-мен-бенд, па си проширила концепт „жена и гитара“?
– Волела сам ту индивидуалност, да све буде на мени. Хтела сам будем сама са гитаром, да правим више филмску, амбијенталну музику. То је било то, имала сам неке нове песме и помислила да је време да нађем бенд, осетила сам то. Дуго су ми људи причали да ми треба бенд, али није било време, нисам била зрела. Бенд је тотално другачија димензија, више људи, више динамике, а будући да сам се у старту много борила и са собом – шта, како – тек када сам осетила да све има смисла, пожелела сам да поделим енергију са другим људима, да утичу на мене, што мој бенд изузетно ради. Гурају ме да будем боља, мењају ми начин размишљања... То је као љубав, једноставно се десило. Нашли смо се и нешто је кликнуло. После прве пробе ми смо рекли: „Вау!“ Гитариста Вуле је из „Гернике“, бубњар Дуда из „Волфрама“, једино је басиста Петар нов у свему томе. Али, сви смо се знали и добро разумели. Имамо сличан музички укус, а и кад „искачемо“, све то убацујемо у нашу музику. Ја сам, наравно, „мама“, која пази да се не искаче превише, да се вредно и дисциплиновано ради и „тренира“.
Након неколи властитих краћих издања на концерту си споменула да Дођо сада чека и прво званично издање у раду са истоименим бендом. Можеш ли нам га мало описати?
– Има још неколико малих ствари које треба да се реше, очекујемо га крајем септембра. Зове се „Вингс оф вотер“, реч је о и-пију, четири песме које функционишу заједно као прича. Имамо још доста нових ствари, али ово је то што смо снимили. Онда ћемо видети даље. Надамо се новим свиркама и финансијама које би нам омогућиле да опет уђемо у студио, рецимо, на пролеће следеће године.
Од почетка у својој музици, а сада и у бенду, негујеш енглески језик и то је старо, можда и глупо питање – зашто, имаш ли неки лични однос према томе или је само реч о склоностима и афинитетима према широј музичкој сцени?
– Мој отац је живео у Америци док сам била мала и мислила сам да ме неће разумети кад дође назад. Кренула сам интензивно да учим енглески из филмова и цртаћа. Имам сестру близнакињу с којом сам вежбала и она ми је била партнер у учењу. Поред тога, због дислексије и слабог вида било ми је ужасно тешко да читам и разумевање енглеског ми је било много лакше него читање титлова. Немам ништа против песама на српском. Ако ме удари инспирација да напишем песму на српском, ја ћу то и урадити. Као што кад сам хтела да имам бенд, урадила сам и то. Пишем песме на енглеском баш дуго и то је мој тренутни, лични израз. Хоћу да будем што боља у томе. Надам се да ћу једног дана достићи ниво Пети Смит која је мени узор, инспирација, утеха... Кад ми је тешко, кад се питам „Ах, чему све ово?!?“, читам њене књиге, поезију и то ме доста инспирише.
„Ах, чему све ово!“ У тој реченици се може сажети велики део свега онога о чему певаш, о борби, патњи, болу... Откуд ти то?
– Сви имамо то у себи. Неко то изрази кроз начин на који ће да се обуче, кроз слику, фотографију... Неко ће да ужива у тој слици или фотографији. Сви ми и волимо, и патимо, и срећни смо, и тужни смо... Мене моје емоције често преплаве и у моменту кад се то деси осећам се слободно. Осећам да ништа друго не постоји. Будем сама са музиком, као утехом. Музика ме чини искрено срећном и она је моја највећа љубав.
Игор Бурић
