Интервју: Даниела Кандилари, диригенткиња и композиторка

НОВИ САД: У свету уметничке музике у Америци последњих година име Даниеле Кандилари је све присутније.
d
Фото: Damjan Švarc

У биографији ове диригенткиње и композиторке, поред респектабилне и богате уметничке каријере коју је до сада остварила на музичкој сцени у Европи и Америци, за наше читаоце занимљив је и податак да је рођена у Новом Саду. Овде је живела до 13. године, а затим се преселила у Марибор.

Основне и магистарске студије клавира завршила је на Универзитету за музику у Грацу, мастер студије yез музике на Универзитету у Индијани, а докторирала је музикологију на Универзитету у Бечу. У Америку је прво дошла као Фулбрајтова стипендисткиња 2004. године, а у Њујорку живи од 2012.

Под диригентским вођством Даниеле Кандилари изведено је последњих сезона низ дела како класичног тако и савременог репертоара у неким од најпознатијих оперских кућа у Америци. Њене композиције такође изводили су истакнути инструменталисти. Њујоршка Метрополитен опера, једна од најпрестижнијих музичких кућа на свету, најавила је за ову сезони њен деби што је био и непосредан повод за овај разговор за “Дневник” путем мејла.

Ваше високо музичко образовање започели сте као пијанисткиња. Шта вас је определило да се касније посветите дириговању и компоновању?

Дириговање и композиција су се некако догодили, а да сама то нисам тражила. Од раних студентских дана сам имала огромно интересовање за камерну музику и слободно време сам проводила додатно радећи анализе дела које сам свирала или планирала да свирам. Тад нисам знала да ли то нешто значи, и једноставно сам наставила да пратим интересовања и импулсе које сам имала. За време студија сам почела да радим све више са певачима, и убрзо су дошли први послови у оперским кућама. Кроз тај рад ми је пар диригената предложило да се посветим дириговању, и све док та шанса није пала у моје крило, нисам мислила да је то права професија за мене. Но, први пут кад сам стала испред оркестра и хора, и водила пробу схватила сам да су ти сви диригенти били у праву. Све се некако поклопило. Моја љубав према камерном музицирању и разумевање структуре музике су се нашли у једном облику, и од тада ме је све даље водило ка дириговању и композицији.

У вашој биографији се наводи да сте препознати по својим динамичним и упечатљивим наступима у оперским кућама и на концертним сценама широм Северне Америке и Европе. Које бисте наступе последњих сезона ви посебно издвојили када су у питању ваши музички афинитети?

Свако дело на ком радим у том тренутку ми је увек најближе и томе се потпуно предам. Последњих година сам дириговала пуно модерних опера, пар светских премијера, и ту ме увек испуњава рад са композиторима и са целим ансамблом. Сам процес присуствовања креацији новог дела - од разговора са композитором, до режијских и музичких проба, где заједно налазимо музички језик за ту продукцију - је нешто непоновољиво. Нека од модерних дела која су ми посебно драга су “Fellow Travelers” Gregory Spearsa,“Prism” Ellen Reidи “Empty the House” Rene Orth. У исто време почињем да добијам све више понуда за стандардни репертоар, где су нека од дела “Кармен”, “Русалка”, “Оњегин”. Та комбинација музике нашег времена и романтике ми је посебно блиска. Једна од жеља ми је да представим што више музике наших композитора на местима где радим, и упознам публику и музички свет са нашом богатом музичком традицијом.    

Крајем године предстоји вам деби на сцени Метрополитен опере у Њујорку, дириговање оперомЕуридика”. О каквој продукцији је реч, како теку припреме и са каквим осећањима очекујете тај наступ?

Увек сам се потајно надала да ћу једног дана дириговати у Метрополитан опери, али искрено речено нисам могла претпоставити да ће се то управо сад десити после ове године кад је наша цела индустрија била затворена и било је врло неизвезно кад ће представе уживо поново бити могуће. “Еуридика” је нова опера младог америчког композитора, Маттхењ Ауцоина, са којим сам већ радила на његовој прошлој опери. Премијера “Еуридике” је била фебруара 2020. у Лос Анђелесу, и ради се као ко-продукција Лос Анђелес и Метрополитан опере. Наше припреме почињу половином октобра. Маттхењ има велики дар за повезивање америчког музичког минимализма са романтиком и креирање богатих оркестралних боја.

Наредна година доноси вам као диригенту, између осталог, рад на још једном новом пројекту, у Театру Сент Луиса, чувеној опериКармен”. Занимљиво је да је ваша бака Јелена Јечменица, позната оперска певачица управо у тој насловној улози наступала у Српском народном позоришту где је годинама била солисткиња. Каква су вам сећања на новосадско детињство и да ли су ту почела прва интересовања за музику?

Сећам се скоро свих представа које сам као дете видела у Српском народном позоришту, од “Кнегиње чардаша” до “Кармен”. Ту је свакако почело моје прво занимање за оперу и театар. Као дете сам увек имала пуно интересовања да научим све арије које сам могла, можда то некад није био баш план који је као ђак требало да пратим, али сам сматрала да је за мене битно да научим што више о позоришту и репертоару који се изводио. Бака, мама и сестра су ме редовно водиле у позориште, и увек сам била потпуно одушевљена свиме што сам видела на сцени.

Део ваше широке посвећености музици огледа се и кроз педагошки рад. Колико су вам инспиративни ти часови рада са младима опредељеним за музику и шта је по вама најважније да им пренесете?

Рад са младим музичарима ми је врло битан. Они настављају тамо где ми престајемо. Имала сам срећу да сам до сад као гост радила на врло добрим унверзитетима и фестивалима, од Indiana University, Music Academy of the West, до Juilliarda. Мислим да је рад са младима велика одговорност, али у исто време налазим да кроз рад са њима и сама учим даље. У свакој ситуацији се трудим да им пренесем знање и стандарде које су мени моји професори пренели, затим моја искуства, али у исто време да им оставим и довољно слободе да сами донесу одлуке које су праве за њихов уметнички израз.

Као аутор да ли верујете у исцељујуће дејство музике и успевате ли да, у свему што нас окружује, чаробни свет музике коме сте посвећени доживљавате као привилегију?

Мислим да је музика врло важан и потребан део наших живота. Једина привилегија је било то што сам врло рано ушла у тај свет, али мислим да је музика и култура нешто што нас обликује, испуњава наше животе и обликује културу народа. Један колега композитор је рекао да за њега музика наставља тамо где речи стану. Свако у музици може да чује и осети нешто што је за њих посебно и лично, и то се никад не може одузети.

Нина Попов

Simpatizer
05.08.2021 • 11:51
Čestitke Dnevniku i Nini Popov za izvanredni intervju. Cestitke našoj Danieli za izuzetne uspehe na svetskoj sceni kulture. Ima Novi Sad koga da predstavi Evropi i svetu kulture.
EUR/RSD 117.5777
Најновије вести