Један од највећих светских тенора тумачио је Жоржа Жермона, Бабићу је поверена рола Барона Дуфола, а Ксионжику улога Гастона.
У поставци, којом је дириговао чувени маестро Јуyин Кон, прелепа звезда Метрополитена, литванска сопранисткиња Марина Ребека, била је Виолете Валери док је Алфреда Жермона певао Yошуа Гереро, прослављени тенор лосанђелоске опере.
Печуј нема своју оперску кућу већ драмско-музичко позориште, и продуценти тродневног фестивала, организованог у част Пласида Доминга, посетили су пре извесног времена Нови Сад и Српско народно позориште, са идејом да се успостави сарадња са Опером СНП-а како на овом пројекту, тако и генерално, укључујући и програме који би се евентуално реализовали под окриљем Европске престонице културе 2021.
Конкретно, за „Травијату” су им били потребни баритон и тенор, за улоге Барона Дуфола и Гастона, и на крају смо колега Игор Ксионжик и ја позвани да будемо део поставке, каже за „Дневник” Небојша Бабић.
Говорећи о самој продукцији „Травијате”, солиста Опере СНП истиче да су продуценти „Пласидо Доминго класикса”, како је фестивал назван, урадили велики посао, јер најпре је требало ускладити обавезе оперских звезда, које су у Печуј долазиле са разних страна, Панонске филхармоније, која је преузела улогу оперског оркестра, и великог хора, доведеног из Будимпеште, а онда и створити услове да се за релативно кратко време од свега седам дана представа припреми за извођење.
Велика заслуга за то да је на крају извођење заиста било на врхунском нивоу припада маестру Јуyину Кону, великом имену у свету оперске уметности, човеку који је каријеру почео као пијаниста, корепетитор и vocal-coach Марије Калас, радио са Паваротијем и Ренатом Тибалди, дириговао концертима Андреа Бочелија, а са Пласидом Домингом интензивно сарађује више од две деценије.
Режијска поставка Виктора Нађа је била прецизна, али мизансценски у основи прилично једноставна, наводи Бабић, што је омогућило певачима већу слободу да дају своја тумачења поверених им улога...
Извођењу „Травијате” у тзв. Експо центру присуствовало је око пет хиљада људи.
Наравно, тражила се карта више, тако да су организатори додавали столице, али је у једном тренутку морала да се „подвуче црта”, јер више није имало смисла даље ширити гледалиште, с обзиром на то да је ободним редови практично било лакше да представу гледају на видео-биму но што су успевали да добаце до сцене.
Небојша Бабић не крије да се нада како ће у будућности оваквих и сличних пројеката бити више, јер, како каже, оперске куће у региону напросто морају да сарађују, и међу собом и са продукцијама каква је печујска, јер сами тешко могу да иду напред.
И Опери Српског народног позоришта, као и Народном позоришту у Београду, потребни су изласци са матичне сцене, потребна су оперска гостовања, потребни су и гостујући певачи и диригенти како би се наслови које имамо на репертоару вратили у фокус овдашње публике или учинили атрактивнијим.
У том смислу је, рецимо, веома значајан споразум, који су лане потписали СНП и НП, јер је заиста било необјашњиво да за све ове године, на пример, новосадски „Боеми” или београдска „Адријана Лекуврер” не могу да превале тих осамдесетак километара.
Сада се стварају услови и за размену представа и певача, али и преношење неких добрих режија из једне у другу кућу.
Наравно, претпоставка за то је да овај договор двају националних театара у потпуности заживи...
Чекају ме и неке обнове, као што су Пучинијеве „Тоска” и „Мадам Батерфлај” у Српском народном позоришту, а у Народном позоришту је недавно обновљена Бизеова „Кармен”, у којој тумачим тореадора Ескамиља.
Такође, у НП 2017/18. виде и као сезону комичне опере, што значи да ћу чешће наступати и у Београду, и то као Бартоло у Росинијевом „Севиољском берберину”, Фигаро у Моцартовој „Фигаровој женидби”, Доктор Малатеста у Доницетијевом „Дон Пасквалу”...
Наредна сезона ће, дакле, бити веома радна али баш зато и веома интересантна.
М. Стајић
