Лепорело је једна од главних улога у овој „опери над операма“ како је многи називају, и готово по?еднако захтева како певачки, тако и глумачки виртуозитет и смисао за комику, јер тај лик доста описује и самог Дон Ђованија, а њихов однос је темељ ове опере, на којем све почива.
Досад смо Страхињу Ђокића гледали махом у Вердијевим операма, последња у низу је била „Аида“, а сада је дошла на ред Моцартова комична опера, и то једна од четири његове најзначајније, уз „Фигарову женидбу“, „Чаробну фрулу“ и „Тако чине све“.
- Нисам досад певао комичне улоге и негде ми то и јесте била жеља. Јер, Верди тражи изузетно лепо певање и има неке своје потешкоће, које треба савладати, а у комедији мислим да је много већи акценат на сцени, и на изразу. Много више боја може да се прави у певању, и једноставно је другачије. Мени се то јако допада и јако ми је драго што радим ову оперу. Никад нисам досад певао у овако великој улози и тако захтевној - каже за наш лист Страхиња Ђокић.
Ова представа, у режији Алберта Триоле, настала је као копродукција две оперске куће - Народног позоришта у Београду и Опере и театра „Мадленианум“. Премијерно је изведена 2017, и сада је поново на репертоару. Чувеног заводника Дон Ђованија и овог пута игра Владимир Андрић, његовог слугу Лепорела Страхиња Ђокић, Дон Отавија Стеван Каранац, Дона Ану Снежана Савичић Секулић, Дона Елвиру Александра Стаменковић, Церлину Софија Пижурица, Мазета Милан Обрадовић, и Комендатореа Павле Панин. Диригент је Ана Зорана Брајовић, а у представи учествују хор, оркестар и балетски ансамбл Народног позоришта у Београду.
– Када су у „Мадлениануму“ постављали ову представу пре неколико година, ја сам био у подели за улогу Комендатореа. Међутим, некако се догодило да никако нисам стигао на ред да је певам, или ја нисам могао, или кад сам био ту, није био мој ред по касту. Сада ме је Никола Мијаиловић, директор Опере Народног позоришта у Београду, позвао и питао да ли бих могао да певам улогу Лепорела, и ја сам рекао наравно да могу, и „спаковали“ смо све, иако смо имали мало времена. Ја сам арију Лепорела већ певао, и у секстету на једном концерту, па ми није све то скроз ново, мада јесте било мало времена. Тако нешто велико до сада нисам певао – помиње Страхиња Ђокић који сада такође први пут пева на сцени „Мадленианума“.
Новосађанин и по рођењу и по образовању, месту у којем и наступа, а и ради на Академији уметности у Новом Саду као стручни сарадник, Страхиња Ђокић је каријеру практично истовремено започео и у Српском народном позоришту и београдском Народном позоришту, и на обе сцене дебитовао у истој улози - Тамничара у Пучинијевој опери „Тоска“. Тих година је Страхиња Ђокић почео да ниже и успехе на такмичењима, не само на нашим (лауреат Републичког такмичења за младе певаче 2011. и 2013. године, добитник награде „Доситеј“ Фонда за младе таленте за изузетне успехе на такмичењима, почасна диплома „Мирослав Чангаловић“), већ и на иностраним. Децембра 2019. је освојио прву награду и награду за најбољег баса на такмичењу „Николај Ђауров“ у Модени, у Италији, где се иначе тада усавршавао на Институту Веки-Тонели, као стипендиста фонда чувене оперске уметнице Раине Кабаиванске. Прошле године је био лауреат такмичења „Гена Димитрова“ у Плевену, у Бугарској, као и „Лазар Јовановић“ у Београду, и уз то је освојио и Гран-при на 8. међународном такмичењу соло певача „Вера Ковач Виткаи“ у Новом Саду.
О учешћу на такмичењима Страхиња Ђокић каже да се труди да иде на њих кад год може.
- Зависи од обавеза које имам, и овде и негде другде, али гледам да одем на такмичења кад год могу, јер да би певач био певач, мора стално да пева, а у последњих пар година је ситуација таква каква јесте, представа има толико колико их има, и не само код нас, него је и напољу врло скромно, тако да ја идем кад год могу – помиње наш млади бас.
Уз овакве провере свог вокалног умећа Страхиња Ђокић не занемарује ни даље образовање, па је након завршетка Академије уметности у Новом Саду, током 2019. похађао Академију за белканто „Родолфо Челети - фондација Паоло Граси“ у Италији (Мартина Франка). Школовање је једна ствар, а друга су курсеви, који су, по речима Страхиње Ђокића, добри, али су јако кратки, и питање је колико певач може да добије од тога, а неку информацију ће сигурно добити и неку своју идеју ће вероватно мало променити, али за озбиљнији рад је потребно време.
- У Италији сам живео две године, и прва важна ствар коју бих издвојио је да сам научио језик, што ми је јако помогло. Имали смо ми овде италијански језик у школи, говорио сам га, али кад се живи тамо, усвоји се мелодија тог језика, што је важно, јер се на италијанском и пева – објашњава Страхиња Ђокић.
У овој сезони имао је и деби у опери „Аида“ у улози Рамфиса, у представи Српског народног позоришта, а у децембру је учествовао у „Крос опери“, копродукцијском пројекту СНП-а, Ландестеатера из Линца, и Театра комунале ди Модена „Павароти-Френи“, где је премијерно изведен. Ову омнибус представу чине три опере, које су компоновала три композитора, на три језика, а на исту задату тему.
- То су три модерна дела, потпуно савремена, на други начин компонована, једно на српском, друго на немачком и треће на италијанском језику. Занимљив је пројекат, и другачији, нисам досад учествовао у нечем таквом, не певам пуно савремене музике, али једина „непријатност“ је конкретно у овом случају била та што три композитора пишу на три начина, и другачије третирају глас. Те промене су свима биле помало проблем, јер је пола сата требало певати на један начин, па пола сата на потпуно други, и онда на сасвим трећи. У суштини, не траје нешто дуго, приче су супер занимљиве, иако су те промене свима биле најтеже – напомиње Страхиња Ђокић, кога ће публика у улогама из три опере овог пројекта видети почетком априла на сцени СНП-а.
Н. Пејчић
