Ако је Руденко спојем раскошног клавирског звука и симфонијског развоја, приказао изванредну техничку спремност и сугестивност у тумачењу стилски широко разуђеног репертоара, а опет и „скромност“ и непретенциозност извођења, свирајући густим, сочним и компактним, али и акварелски прозрачним тоновима, онда су се и сјајни камерни музичари из Берлина, односно Лондона, такође исказали као вансеријски мајстори коришћења свих изражајних могућности својих гудачких, односно дувачких иструмената. Прво смо слушали одабране музичаре Ансамбла „Шарун“, састављеног од солиста Берлинске филхармоније, који су своје представљање београдској публици започели једном од најлепших и најпопуларнијих композиција камерног репертоара, Моцартовим Квинтетом с кларинетом у А-дуру, К. 581. Од првих тактова одушевљавајући ретком умилношћу и чистоћом звука оствареног у савршеном међусобном балансу и потпуној стопљености префињених појединачниих валера, кларинетиста Александар Бадер, виолинисти Волфрам Брандл и Кристоф Хорак, виолиста Миша Афхам и виолончелиста Михаел Хахназарјан освајали су до краја предавања широком скалом експресивности и наглашене осећајности, у првом реду и оном посебном меланхолијом и дубоком тугом. Као први међу једнакима, уметник на покретљивом, топло обојеном дувачком инструменту, прецизно позициониран између високих и дубоких гудача, посебно његовог јасног и чистог доњег регистра, водио је префињене дијалоге с квартетом у целини, али и „оперски“ дуетирао с првом виолином, креирао рустикалне играчке ритмове, „допуштајући“ и свим осталим инструментима, попут виоле у варијацијама финала, да се искажу у свој певној лепоти и нежној грациозности.
Истицање неисцрпне мелодијске инвенције и ванредних звучних комбинација, не ретко произашлих из сложене полифоније, али и композиторове изражене наклоности ка звучним истраживањима, красили су и ретко извођен Октет у Еф-дуру, Д 803 Франца Шуберта у ком су се првобитном саставу придружили још фаготиста Маркус Вајдман, хорниста Стефан де Левал Језиерски и контрабасиста Петер Ригелбауер, допуњеном звучном пуноћом повремено ширећи оквире камерне сонорности до скоро оркестарских обележја. У целини веома упечатљиво остварење, у ком су се деонице преплитале на разне начине, често и о овде с водећим кларинетом (у речитој мелодији у другом - Adagio, односно проминентном уделу у варијацијама четвртог става -Andante) Октет је попут огромног дивертимента испуњен духом игре, посебно наглашеним у петом ставу – Menuetto, и њиме представљајући неку врсту враћања уназад, омажа прошлости, традицији Моцарта и Бетовена.
Управо Бетовенов Гудачки квартет бр. 11 у еф-молу (Озбиљни квартет) био је централна тачка програма Квартета „Бродски“ (познатог и публици Номуса 2013), према којој су биле усмерене и страствено узбудљиве интерпретације најпре Седмог квартета у фис-молу Дмитрија Шостаковича, а после и дела савремене јапанске ауторке Карен Танака (која у сажетом остварењу „На Бетовеновом гробу“ размишља о композиторовом Гудачком квартету бр. 3, оп. 18) и Феликса Менделсона (Гудачки квартет у еф-молу, оп. 80, елегија-сећање на рано изгубљену композиторову вољену сестру Фани). Сва наведена остварења преовлађујућих молских тоналитета повезује огромна снага стваралачке имагинације и упечатљиво сродство с Бетовеном, нарочито у погледу драмског интензитета и асоцијативности, али и медитативности, бритких извођачких покрета, снажне акцентуације и богатог динамичког дијапазона. Слобода и специфична комуникативност предавања омогућена и тиме што виолинисти Данијел Роуленд и Ијан Белтон и виолиста Пол Кесиди (осим виолончелисткиње Џеклин Томас) свирају стојећи, огледала се и у умноженим контрастима између час смирених, час „побуњених“ идеја, озбиљности излагања, напетости расположења, одагнатог тек у блиставој победничкој коди „Озбиљног квартета“, и у целини, ипак контролисаној емоционалности, што је такође била одлика фантастичног извођења енглеског Квартета „Бродски“.
Марија Адамов
