Брецељ се као кантаутор био огласио албумом "Коктел" 1975. за коју је био добио награду "Седам секретара СКОЈ-а", а исте године је са љубљанским Булдожером, у коме је поред њега аутор и певач био и гитариста Борис Беле, објавио и култни првенац "Пљуни истини у очи".
Са Булдожером, увек окренутом иронији, сатири и музичком експерименту, Брецељ је снимио још и албуме "Забрањено плакатирати" (1977) и "Живи били па видели" (1979), мада је и по одласку из тог рок бенда остао забележен његов ауторски допринос на неколико песама "Излога јефтиних слаткиша" (1980).
Брецељ је потом објавио кантауторски "Десант на рт Добре наде" (1987), а са словеначким бендом Стрелникоф албум "Хојладрија, Свињарија, Диареја, Гонореја" (1994).
Водио је Младински, културни, социјални и мултимедијски центер (МКСМЦ) у Копру, где је деведесетих година широм отварао врата свим бендовима са простора бивше Југославије. Бавио се мултимедијалним перформансима, а кандидовао се на изборима за копарског градоначелника.
"Његов значај је вишеслојан. Булодожер је представљао југословенску варијанту Френка Запе и Мадерс оф инвеншн. Брецељ је у Булдожеру имао јако битну улогу, ауторски је био врло оригиналан", оценио је рок критичар Бранимир Локнер.
Према његовим речима, Брецељ је "увек ишао кроз призму
алтернативе и андерграунда, никад кроз мејнстрим, ког је мрзео", а "тражио је нешто ново кроз форму нихилизма."
