На овом концерту, који организују СНП и АУНС, наступиће њени студенти Весна Аћимовић, Данијела Јовановић, Љиљана Лишковић, Агота Кучера Виткаи, Сенка Недељковић, Марија Цвијић, Жељка Зђелар, Марина Павловић Бараћ, Виолета Срећковић, Горан Стргар, Саша Петровић, и Золтан Габор. Они ће изводити најпознатије арије из опера и оперета, међу којима је има доста оних које су прославиле Веру Ковач Виткаи.
Чија је заправо идеја била да се организује овај концерт посвећен Вашој годишњици?
– То је идеја моје студенткиње Весне Аћимовић, она је све покренула, разговарала са осталима и сви су се сложили и обрадовали томе, пошто сам ја радила 19 година на Академији, и 44 студента сам извела. Наравно, не могу сви да дођу, јер су неки у иностранству, али, на моју срећу, сви моји студенти су запослени. То је за мене велика радост, јер сам била заиста строга, и тражила сам од студената знање. И тачност, и знање. Била сам строга што се тиче наставе, и они су то јако ценили, као и то што су сви добили знање. Сви су се обрадовали да могу да учествују, да је то за њих понос. Е, па, то је сад свечаност поводом мојих деведесет година, које нисам ни сањала, ни мислила да ћу доживети, и сад сам већ мирна, могу мирно да спавам, да се мало одморим од студената, јер, иначе су, и сада понекад, кад су у кризи, увек долазили, и помагала сам им кад год им је нешто требало. Моја врата су увек била отворена за сваку њихову потребу, да решимо техничке проблеме, ако су их имали. Увек су се враћали код мене и тражили помоћ.
За време бомбардовања, кад је скоро све било затварано, ја сам једина радила са студентима, на Академији смо били, и кад би кренуло бомбардовање, ми бисмо истрчали у ходник, склонили се између врата, па сачекали да се то заврши, и настављали да радимо. Тада сам највише успеха имала с њима, јер нису имали друге обавезе, и само су се концентрисали на певање. То су ми биле најбоље године, што се тиче вокалних припрема са ђацима, јер нису трчали тамо-овамо, само су били концентрисани на оно најглавније. Били су то јако лепи часови, и они су били срећни, сви су редовно долазили. Студенти који су били са стране, код мене су спавали, па кад би кренуло бомбардовање, сви би добили по ћебе и ишли бисмо тамо где нема зграда, тако да сам их чувала и пазила. Била сам им друга мајка, кад није било наставе.
За време ковида баш нисам радила, јер сам га и ја добила. Била сам дуго болесна, много сам осетила и последице, али, пошто су ми плућа певачка, није успео ковид да ме савлада.
Срећемо Вас на концертима, и даље пратите музички живот уопште, и наравно и певаче?
- Ја увек идем, на све концерте, и пратим свакога.
Имали сте блиставу каријеру, велику, богату, и извођачку и педагошку. Да ли сте, како време пролази, променили неки свој утисак о целој тој каријери, јер су се околности промениле, па се чини скоро несхватљивим како су се неке ствари раније догађале, можда јер је било више прилика?
– Мислим да јесте било више прилика, више могућности је било него сада. Данас су мало запустили озбиљну музику свугде, и у свету. Врло тешко иде. Да ли због финансијске кризе сви штеде на култури, уметности, нажалост, али свуда у свету је тако. Но, има и оних који јако негују музику, на пример Мађарска, али тога има све мање. Јако је тешко сада, нема ни довољно представа. Имате месечно две оперске представе, а ми смо недељно имали осам. Тако се не може одржати ни техника, ни знање. Певачи немају ни могућности да излазе, да путују. Јако је тешко данас бити уметник. У моје време сте могли. Иако нисмо имали менаyере, могли смо преко дирекције Опере да склапамо договоре за неке концерте и представе. То је некад успевало, а сад је то врло тешко. Но, некима је сад мало кренуло, и моји студенти полако почињу да нешто раде и другде. Ваљда ће се вратити та времена да могу да иду и у иностранство, јер је врло тешко кад си затворен.
За културу нема пара, нажалост, и жао ми је сваког уметника који се овим бави. Или морате да будете врхунски, да бисте имали слушаоце, а оног средњег слоја нема, то је јако тешко одржати.
Долазе ипак људи на концерте, видим да има и доста младих људи, који су мени непознати, тако да видим да ипак има неке врсте интересовања. Али, проблем је што не нудите пуно тога. Да ја имам могућности, ја бих сваке суботе отворила позориште, од 11 сати. Један дан бих одржавала само концерте, други дан би наступали само оперски певачи, па само хорови, и оркестри, сваке суботе, да публику навикнемо. Морате имати и навику да идете у позориште. Али, то немате коме да предлажете. Ми смо недељом радили, а средом смо имали слободан да. Сада нема ко то да организује. Можда су то и финансијске кризе, а можда и незаинтересованост.
Обично се помиње и да је потребно доста одрицања. Чега се све неко одриче да би успео, или одржао своју каријеру?
– Да би успели, морате прво јако волети оно што радите, највише, изнад свега. Онда, ако сте певач, ту се алкохол не сме трошити. Не смете пушити. Не смете бити уморни, остајати ноћу, морате редован живот живети, не можете свашта јести, свашта пити, морате ипак мало да гледате на спољашњост, да ипак делујете добро на сцени кад се појавите, јер и то привлачи публику. Много чега се морате одрећи, и одлазака на забаве. И, треба само учити, и само вежбати. Нон-стоп вежбати, иако вам се не вежба. Морате вежбати да бисте се одржали, јер ми смо јавне личности, станемо на сцену, и морамо показати увек оно највише што тог момента можемо, јер чим бисмо мало подбацили, рекли би да немамо шта да тражимо на сцени, и да не умемо да певамо. Мора се јако водити рачуна о свом здрављу, и о техници. Морате увек и технички да будете спремни, и да то буде савршено изведено. Савршенство је јако тешко одржати. Ту морате имати заиста и партнера код куће који то разуме. На срећу, мој супруг и моја фамилија су то знали, и они су се исто тако са мном жртвовали. Нисмо ишли нигде на забаве, него после представе шал, и кући, нема остајања у клубовима. То је све одрицање.
За време представе ми изгубимо килограме, то је и физички и психички напор. Ако поредимо оперу и драму, обе имају текст, а опера још има и музику. Морате имати и партнере, а имате и хор, и оркестар. Много је захтевније бити оперски певач, него глумац. Он има партнере, и само текст, који ако заборави, није важно, сетиће се, или ће додати своје, а ми имамо одређен текст, и музички, и говорни. Гласовно, меморијски, морамо бити припремљени на разне начине, музички исто тако. Морате пазити на ритам. Имате хористе, ансамбл који морате да нађачате. И, не можете нешто да заборавите, јер време иде, то пролази, и ако се негде погреши, онда мора мозак да ради да види где се погрешило, и шта треба да се ради. Није лако бити оперски певач.
Колико партнер на сцени може утиче на само певање?
- Партнер много утиче, како не би, кад сам ја имала велике партнере, морате онда парирати њима. Владислав Пјавко, па Ирина Архипова, Елена Обрасцова, то су светски певачи којима сам била партнер, и ту не може макар како да се пева, мора се концентрисати, и све оно што имам у себи, дати сто одсто, можда и сто десет одсто.
Покренули сте и такмичење за оперске певаче, које носи ваше име. Због чега сте то пожелели?
- Ја нисам ни била за то, него су моје студенткиње дошле једног дана и рекле да желе да организују такмичење, јер је некад такмичење „Петар Коњовић“ кренуло из Новог Сада, па нам га је Београд преузео, и оне су хтеле да сада једно покрену под мојим именом и питале ме да ли се ја слажем с тим. Размишљала сам и пристала, али нисам учествовала у томе, оне су то све урадиле. Нисам хтела да се мешам, ја у томе немам удела, нисам ништа радила.
Али, да ли је лепо и пријатно када на такмичењу чујете добре гласове?
- О, идем ја тамо, почасни сам члан жирија. Све ја слушам, они предивно певају, ми их оцењујемо, све је то дивно. И могу вам рећи да су та такмичења на врло високом нивоу.
Н. Пејчић
