Након неколико сусрета са индијским писцима на Болгатију, скоро искрадајући се, поново смо кренули ка Форт Кочину, далеком острву с друге стране канала. Ту се већ осећамо као домаћи. Наше место – и јуче смо били ту.
Најпре посећујемо још једну цркву, монументалних размера, Базилику Светог крста, окупану сунцем и бојама, игром светла и слика, исписану веселим словима малајалам језика, а затим крећемо ка уличицама Јеврејске четврти. То је идеално место за куповину зачина. Боље него најбоље европско такво место – Нашмаркт пијаца у Бечу. Различите врсте карија, цимета, куркуме и ђумбира, у незамисливо великим количинама, за незамисливо мале паре. Различите врсте сушених банана чипсова и чајева да и не помињем. Регије Асум и Керала се жестоко такмиче са суседном државом Цејлон. Све су то, млади и стари, листови зеленог чаја.
На крају улице - а уствари на језеру, како се открива са стражње стране, налази се музеј, који је истовремено и огромна продавница антиквитета и ресторан, хотел, ђумбир бар, шта све не у исто време - пијемо лимету са ђумбиром и содом. Пена се може јести кашиком. Осећам да ћу ову комбинацију пића пресадити код куће, у Србију - кисело и љуткасто, идеално освежава, даје осећај моћи да се може савладати тежак и влажан ваздух који нас притиска... Ма и још много тога.
Недеља, 11. март 2018.
Од раног, веома раног јутра, спремамо се за пут. У пола шест ујутро доручкујемо чаробна кувана јела и крећемо ка аеродрому, на путовање низ време, до Дубаија. Мало је необично, и за тело непрактично, путовати кроз време, за које се испостави да је уствари путовање кроз простор не би ли стигли назад, тамо где јесмо. Или, где мислимо да јесмо. Код куће.
Упорни утисак убрзане перцепције посматрача, јесте оно што одређује моју позицију овде док се последњи пут клижемо таксијем дуж булевар Матахме Гандија. Тигар и слон ме упорно гледају са новчанице од 10 рупија, с друге је сам Матахма Ганди. Свет толико брзо напредује, само код нас као да је стало време. Већ једно тридесет година.
Бити Европљанин у Кочију, стварно није тешко – нарочито када ствари гледате из кондиционираних таксија, живите у идеално европском Ибис хотелу, а госте вас у локалној колонијалној резиденцији, сасвим по европским мерилима, чак и преко њих. А около шетају тамни људи потколеница танких попут гранчица, носе неконтролисане осмехе и живе очице. Лепота живота је ту негде, ко год да сте.
А Индија, дефинитивно, то је други свет, или свет између светова. За нас, мало померено постојање. Другачија структура перцепције света.А није ни ово Индија каквом би је замишљали негде другде. Ни једног слона нисмо срели.Омирисали смо Индију. А ово је била Керала. Уствари, само Кочи.
Ненад Шапоња
